Чувар лаве

У Индонезији многи вулкани имају „чувара” – човека задуженог да са њима комуницира, да им приноси жртве, да их умирује. Мериђанов дом са кровом у облику куполе вулкана налазио се на свега пет километара од врха кратера. Седео је на тераси окружен зеленилом и птицама. Са његовог лица су зрачили спокојство, мудрост живота и ведар дух, који се лако одупире свим катастрофама. Понудио нас је домаћим чајем који је лично убрао у својој башти, тј. на обронцима вулкана.

Занимало га је одакле сам. Веома је уважавао Тита, а Београд сматра за један од најважнијих градова на свету. Питао је какви су вулкани у Југославији. Рекао сам да су мирни и да се не чују. Прокоментарисао је да можда баш због тога наша земља има много проблема. Рецимо, у Индонезији вулкани су активни пратиоци и учесници политичких збивања. Група парламентараца је чак предложила да се, с обзиром на то колику важност имају за ову земљу, за вулкане издвоје посебна места у парламенту, где би седели њихови чувари. Ова идеја није прошла, а ни чувари нису заинтересовани да губе време у скупштини – њихово место је уз вулкане.

Мистици у парламенту

Грађани траже да чувари добију вишу плату од посланика, јер посланик је бескористан и не ради ништа, не уме ни вулкан да умири. Зато сада сваком заседању парламента присуствује барем неколико мистика. По религији су муслимани или хришћани, али то ништа не смета да у име Библије или Курана приносе жртве за умирење подивљалих подземних сила.

Мериђан, како су га са уважавањем и од милоште звали, дужност је поносно преузео од оца 1982. године. То је традиција у његовој породици већ више генерација, овлашћење добијено од султана, велика част и обавеза за коју прима симболичну месечну плату од једног долара. У предизборним активностима редовно су га посећивали политичари, метеоролози га консултовали пре читања временске прогнозе на вестима, а и вулканолози више веровали његовом „осећају” за ерупцију него сеизмолошким инструментима.

Кад сам га упознао, схватио сам да његова чула припадају срцу земље: био је остарео, слабо је чуо и видео људе, али зато вибрирајућу утробу испод себе осећао је боље него свој желудац. По религији муслиман, није пио, нити јео свињетину, а молио се пет пута дневно. Када загусти, и по три пута у току ноћи шетао је укруг око куполе вулкана, читајући старе списе и редове Курана.

Постао је познат у медијима широм света када се 2006. године успротивио наредби војске да напусти родно село због најављене ерупције, уз речи: „Ваше је да упозорите, моје је да останем” и „Мерапи неће овог пута нашкодити својим житељима. Ми морамо да се бринемо о планини. Морамо да искоренимо похлепу”. У својим домовима остала је и већина мештана. Док је ерупција била у пуном јеку, Мериђан је пришао куполи на мање од два километра. Врели ваздух и пепео жестоко су га опекли, али не и његову смирену душу и виспрене молитве. Лава се стрмоглавила на супротну страну од Мериђановог села, а вулкан се убрзо примирио.

Мериђан ме је саветовао да се не пењем на сам врх вулкана како га не бих узнемирио. Сасвим је довољно да обиђем око планине и дивим се магми и лави која тече. Кренуо сам са водичем Довдом према његовим упутствима. Сударили смо се са чопором мајмуна који је бежао у супротном правцу.

„Колико вулкана, толико и њихових ћуди”, рекао ми је Довдо док смо посматрали лаву. Крв планете сливала се низ брдо; чинило ми се као да истиче из земљине душе. Да лава може да говори, шта би ми рекла? Деловала је мекано, кретала се тромо. Као краста на њој се хватала кора, пуцала и пуштала је да тече даље. Чинило ми се да воли да се мази као маче. У свакој суровости има места за нежност.

Питао сам Довда да ли је могуће да у повратку још једном обиђемо чувара и са њим попричамо. „Све је могуће”, казао ми је уз смешак. Убрзо су се речи котрљале као ужарено камење.

У загрљају вулкана

Мериђан је ретко напуштао вулкан, а никада током ерупције. Био је везан за земљу, али и за биљке и животиње свог краја. Када су га позвали да учествује на отварању светског првенства у фудбалу у Немачкој, морао је позив да одбије уз образложење да нема коме другом да повери бригу о својим кравама. Једино је прихватио да уради рекламу за једно енергетско пиће како би могао да финансира изградњу локалне џамије.

Напунио је осамдесет три године, вулкану је већ много година редовно приносио дарове пиринча и цвећа. Мештани су веровали да му је планина захвална и да ће га, када за то дође време, Мерапи лично превести на други свет.

Крајем 2010. године Мерапи је поново прорадио. Долазило је десетине људи да моли старца да напусти свој дом, да сиђе са ужарених падина вулкана. Није хтео ни да чује, одбијао је убеђен да је његова обавеза да остане. Ватрогасцу који је био најупорнији рекао је: „Ја сам се баш навикао да будем код куће, најбоље за мене је да останем овде и да се молим”.

На врата старчеве трошне куће закуцао је облак врелог ваздуха и ужареног пепела температуре више од хиљаду степени Целзијусових. Мериђан се није уплашио, није ни трепнуо. Клекао је у молитвену позу, а његова душа је отворила врата вулкану. Облак врелине је ушао у дрвени дом, а за њим милијарде горућих зрнаца прашине. Кроз кров у облику вулкана куљали су дим и пепео.

Вулкан је загрлио старца својим плаштом, узео га у топло наручје и нежно, као изнемогло дете, пренео у други свет.