Пекинг у крупном кадру

Селектор наше женске одбојкашке репрезентације Зоран Терзић није имао ни дан за уживање после 15. светског првенства у Јапану на којем су "плаве" као тотални аутсајдер стигле до бронзане медаље. Пошто је тренер румунског гиганта Метал Галација, морао је под хитно да се врати на свој клупски посао, али као "други човек": светски признат, режисер слома планетарног шампиона Италије и највећег успеха у историји наше женске одбојке.

• За ширу јавност наше одбојкашице су ниоткуда дошле до бронзе. Како је изгледао концепт развоја српске женске одбојке?


– О узроцима успона наше женске одбојке најбоље знају они који раде у њој. Одбојкашки савез и сви ми укључени у рад државног тима, већ неколико година смо радили с надом да ћемо се пробити у врх. Веровали смо у ову генерацију. Највећи проблем је било то што нас дуго није било нигде. Требало је пробити лед, проћи много претквалификација и квалификација. После сваког савладаног степеника апетити су расли. Када сам дошао на место селектора, пре четири године, у договору са ОСС планирали смо пробој до прве медаље за Европско првенство 2007. На наше изненађење, пожурили смо за годину и то на знатно тежем шампионату. До бронзе смо стигли на импресиван начин, преко три круга квалификација, дошавши у Јапан као тотални аутсајдери, боље рангирани само од Костарике...

• Шта је био пресудан фактор за овакав напредак?

– Ја сам у репрезентацији од 2002. Пре тога ју је водио Дарко Закоч и довео до прве групе квалификација. То је био први, значајан корак. Тешко је рећи шта је био пресудан моменат. Дуго смо селектирали тим. Заслуге за његов успех припадају и онима који су радили пре нас. Ако бих гледао последњих годину дана, могао бих да кажем да је преломни тренутак била утакмица са Турском на Гран прију у Варни. Пре тог меча девојке су имале један договор и од тог тренутка су постале другачији тим. Почеле су да играју по оној мускетарској фурмули "сви за једног, један за све".

• Како је селектиран тим?

– Откако сам преузео репрезентацију оријентисали смо се углавном на генерацију 1982/83 и млађе, мада су ту и старије Весна Читаковић, Александра Ранковић и Маја Симанић. Пошто је гро ових играчица пре пет година био у јуниорском узрасту, требало је времена за стасавање. Постепено смо их убацивали у ватру и оне су саме себи правиле место. Можда у Јапану нису биле све најбоље које имамо, али је то без сумње био наш најбољи тим.

• Неретко "добра атмосфера у тиму" звучи као фраза, али приметно је да је тај "фактор" допринео успеху готово колико и играчко умеће?

– Добра атмосфера је преко потребна да би се постигао врхунски резултат, али њу је тешко имати када се губи. На првом месту је – квалитет. Играчи треба да буду свесни да зависе једни од других и да од њихових појединачних потеза зависи резултат тима. Зато кажем да смо постали озбиљан тим на већ поменутој утакмици са Турском у Варни.

• Да ли на таласу овог успеха може да се постигне континуитет добрих резултата?

– У овом питању се управо налази реч која је за мене императив – континуитет. Жеља ми је да дуго будемо у европском и светском врху. Не желим да обећавам медаље, јер то зависи од много фактора, али циљ ми је да на сваком такмичењу будемо у врху. Ако се догоди да због једне лопте изгубимо у полуфиналу, или финалу, ако нас не дај боже омете нека повреда – неће бити смак света. Сигуран сам да ће ова генерација дуго остати у светском врху.

• Наредног лета је Европско првенство у Белгији и Луксембургу а кроз два лета Олимпијске игре у Пекингу?

– Тај европски шампионат је био циљ од раније. Ићи ћемо на медаљу. Знамо да ће да буде тешко, јер чак три европске селекције су играле у полуфиналу СП: Русија, Италија и ми. Што се тиче Пекинга, теже је отићи на олимпијске игре него освојити светску медаљу, јер је такав систем квалификација. Биће тешко али то је лично мој највећи циљ. Ова екипа заслужује да игра у Пекингу.

• Шта је, што се тиче начина игре, донело СП у Јапану?

– Није било негчег посебно новог. Много екипа, а поготово оне врхунске, већ дуго играју у истим саставима и на исти начин и налазе се пред сменом генерација. Радује ме то што је међу осталим стручњацима у Јапану општи утисак био тај да је наша репрезентација донела освежење и у резултату и у игри.

• Какви су потенцијали женске српске одбојке што се тиче играчких снага, стручних и организационих кадрова?

– Одбојкашка организација је већ низ година пример како се води један спорт. Имуна је на проблеме неких других спортова као што су разне трзавице и неодазивање играча селектору. Како председник ОСС воли да каже: функционишемо као породица. Много пута смо доказали да имамо одличан стручни кадар а медаље у млађим категоријама су доказ да не морамо да бринемо за будућност. Уосталом, наш сениорски тим је толико млад да може да игра у наредна два олимпијска циклуса.

• Што се тиче организације, где се налази наша одбојка у односу на имућне земље?

– Када се има у виду ко колико улаже, ниједан савез на свету не може да постигне ни 10 одсто од онога што је учинио наш Савез. Зато тврдим да имамо најбољу организацију на свету. Наш једини проблем је финансирање. Ми, рецимо, немамо салу за тренинге. Тренер сам па не могу да кажем ко треба да нам је обезбеди – држава, савез или неко трећи. Тренутно зависимо од других, јер приоритет имају рекреативни фудбалери... Не могу да кривим власнике сала јер они се издржавају од издавања термина.

Тако говори селектор с којим се наша репрезентација пласирала на своје прво светско првенство од 1978, а друго укупно. И то са најмлађом селекцијом на шампионату (просек 22,66 године), савладавши два пута светског првака Италију што до тада ниједном аутсајдеру није пошло за руком.

-----------------------------------------------------------

Профил

Силом прилика у женској одбојци

Рођен: 9. јула 1966.

Место рођења: Београд

Образовање: професор физичког васпитања (дипломирао на Факултету за физичку културу у Београду 1998).

Играчка каријера: све селекције Црвене звезде (1979-1986); престао да игра због студија

Тренерска каријера: почео као помоћник Горана Нешића у ИМТ-у, од 1996. са јуниорима Ц. звезде освајао првенства Београда, Србије и Југославије.

Куриозитет: освајао престижни јуниорски "Мајски турнир" и као играч (1985.) и као тренер (1998.)

Занимљиво: није желео да ради у женској одбојци, али на наговор председника ОСЈ (сада ОСС) Александра Боричића (директор ОК Црвена звезда) прихватио да помогне сениоркама Звезде, а та "помоћ" је прерасла у дугогодишњу сарадњу