Одавно се умешала хемија

О здравој храни се из године у годину све више говори као о насушној потреби. Највећи разлог је то што су потребе за храном све веће, а услови за производњу ограничени. Порасту производње доприносе достигнућа у биологији (повећање генетских потенцијала). Нове сорте жита (пшеница, кукуруз...) и пиринча као најважнијих намирница биљног порекла дају већ сада двоструко веће приносе у односу на оне од пре само педесетак година. Просек млечности једне краве у Европи већ достиже границу од око 7.000 литара годишње. Код свињског меса успех је још већи: једна крмача доноси на свет толико потомака да се од њих добије скоро три тоне меса. Додајмо још нешто веома важно: сада се за један килограм прираста свиња у тову троши око 2,8 килограма хране, уместо 3,5 или чак преко четири килограма само пре пет деценија.

Али генетика није довољна за постизање циља. У обе области, и у биљној и сточарској производњи, одавно се „умешала” – хемија. Код биљака то су минерална ђубрива као начин да се осигурају високи приноси, а затим средства за заштиту биља – да се очува то што се на њиви постигне. Када се овако каже, ово изгледа веома једноставно. У пракси је то невероватно сложено. Колико год да су разлике од њиве до њиве у погледу потреба за ђубривом велике, још веће су у захтевима биљака. И одмах питање без коjег се не може: колико произвођачи у Србији знају о нормама ђубрења и колико те норме примењују?

Још компликованије је са „отровима” за заштиту биљака од штеточина и болести. Не само у том погледу када и шта применити, већ много више – колико и како! За ову прилику помињем само пример селективне заштите биљака. У те сврхе се користе справе које се крећу по њиви и „траже” болесне биљке, па кад дођу изнад њих само их мало попрскају оним средством и у концентрацији коју је одредио високообразовани и врло одговоран стручњак. Треба ли рећи колико се тиме уштеди средстава за заштиту (и пара!) и колико се смањи загађивање целе њиве и околине.

Слично је и код гајења стоке. Основни циљ и стручњака у сточарству (сточара – ветеринара) и одгајивача стоке је – превентива. То значи да сви треба да ураде све да се не дође у ситуацију да се стока лечи! Најбољи и најугледнији ветеринар је онај, који нема шта да лечи – који је помогао (заједно са стручњаком – сточарем) да се стока држи у здравим условима, храни рационално и здраво и да одгајивач сваки дан процењује стање здравља сваког грла у стаји.

У биљној, а још више у сточарској производњи основу унапређења и одржавања пољопривреде чини стручна саветодавна служба. Није ово место за расправу о тој служби. Али треба рећи бар три значајне ствари: 1. у саветодавну службу бирају се најбољи стручњаци, и то најчешће они који се већ унапред спремају и опредељују за ту службу; 2. један од најважнијих критеријума за саветодавну службу је број година проведених у пракси; 3. сваки стручњак у саветодавној служби подлеже (сваке године) одређеној контроли.

Све напред изнето у највећој мери гарантује да се у некој држави производи здрава храна. Даља контрола је скоро формална, иако је веома важна. То је она државна или административна контрола, која на свој стандардни начин проверава стање и састав намирница тек на крају овог „ланца”.

Појам органске производње је (поједностављено речено) још лакше објаснити. То би била она производња која је била једина и целокупна пре појаве и примене – хемије! Где би ту била нека временска граница? Можда управо половина прошлог века. Тада је земаљска кугла имала једва око три милијарде људи. Та бројка је већ тада била некако забрињавајућа. Јер била је чак три пута већа него око 1900. године. И већ су почеле бриге око исхране. Данас са човечанством од око седам милијарди људи те бриге су постале права опсесија.

Али у исто време расте и жеља да се вратимо природној или органској производњи.

*Редовни професор универзитета у пензији

Сутра: Норма је два УГ по хектару