Спорост старог потписника

Недавно је у нашој земљи боравиоТомас Хамарберг, комесар за људска права Савета Европе.

Предмет разговора била супитања у вези са остваривањем права на слободан приступ информацијама од јавног значаја и права на заштиту података о личности. Било је пријатно чути да комесар за људска права Савета Европе, без обзира на још увек евидентне проблеме, оцењује као вредне резултате остварене у области слободе приступа информацијама. И,разуме се, било је много мање пријатно суочити се са тим да,нажалост, кад је реч о заштити података о личности ствари стоје знатно лошије.

Посета Хамарберга била је повод и за подсећањеда је наша земља „стари” потписник (још као СРЈ) фундаменталних међународних докумената у овој области донетих управо у оквиру СЕ – конвенције 108. о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података и додатног протокола уз ову конвенцију. Нажалост,без обзира на статус ,,старог” потписника, никако се не можемопохвалити односом према обавезама преузетим потписивањем и ратификовањем тих докумената. Реално стање ствари говори о забрињавајуће неодговорном односу према тим обавезама.

Верујем да је и само неколико примера довољно да то илуструје.

Још прошлог лета, после дугог оклевања, на иницијативу повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности,и на основу нацрта који су припремили његови сарадници у сарадњи са експертима комисије ЕУ, Влада Србије је усвојила Стратегију заштите података о личности. Али још није донела акциони план за њено спровођење. Тромесечни рок за доношење акционог плана истекао је пре седам месеци али он није донет. Стратегија је и даље само „мртво слово” на папиру.

Од подзаконских аката нужних за спровођење Закона о заштити података о личности у року су донети само они за чије је доношење био надлежан повереник. Остали подзаконски акти за чије доношење су били надлежни влада и поједина министарства или су донети са великом доцњом или уопште нису донети. С тим у вези, као посебно „тежак” случај је више од две године дуга доцња владе да донесе уредбу о заштити тзв. нарочито осетљивих података (национална или верска припадност, политичко опредељење, националност, подаци о здравственом стању итд.). У недостатку конкретних гаранција јасно је да је законом зајамчена посебна заштита ових података још увек само празна прокламација а и да је истовремено онемогућено извршавање одговарајућих изричитих обавеза преузетих Конвенцијом 108 СЕ.

Практично,ништа се не ради на даљем усклађивању Закона о заштити података о личности са европским стандардима. Ово је посебно тешко схватљиво имајући у виду да сујош у септембру прошле године, експертикомисије ЕУ, у оквиру програма ИПА ЕУ,,Подршка институцији повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности”,припремили аналитички материјал који је више него солидна подлога за то. А с тим у директној вези је и чињеница да ниједним законом још нису уређене неке, за заштиту података о личности, изузетно битне области – видео-надзор, биометрија, приватни сектор безбедности итд.

Посебно забрињава то што се велика већина неизвршених послова не само морала него и могла урадити. Одговорно тврдим да би, кад би повереник за информације од јавног значаја располагао овлашћењима за предлагање закона, одговарајући предлози, у сарадњи са ЕУ, домаћим стручњацима и цивилним сектором, били припремљени и поднети. А без тога могу само да још једном, по ко зна који пут, подсетим одговорне, пре свега владу, али и друге надлежне органе да је неопходно да битно промене однос према обавезама у овој области.

Постојећи однос није у складу чак ни са минимумом одговорног односа према преузетим међународним обавезама, према захтевима процеса даљих европских интеграција и, што је најважније, према Уставом и законом зајамченим правом грађана на заштиту података о личности.