Sporost starog potpisnika

Nedavno je u našoj zemlji boravioTomas Hamarberg, komesar za ljudska prava Saveta Evrope.

Predmet razgovora bila supitanja u vezi sa ostvarivanjem prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja i prava na zaštitu podataka o ličnosti. Bilo je prijatno čuti da komesar za ljudska prava Saveta Evrope, bez obzira na još uvek evidentne probleme, ocenjuje kao vredne rezultate ostvarene u oblasti slobode pristupa informacijama. I,razume se, bilo je mnogo manje prijatno suočiti se sa tim da,nažalost, kad je reč o zaštiti podataka o ličnosti stvari stoje znatno lošije.

Poseta Hamarberga bila je povod i za podsećanjeda je naša zemlja „stari” potpisnik (još kao SRJ) fundamentalnih međunarodnih dokumenata u ovoj oblasti donetih upravo u okviru SE – konvencije 108. o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka i dodatnog protokola uz ovu konvenciju. Nažalost,bez obzira na status ,,starog” potpisnika, nikako se ne možemopohvaliti odnosom prema obavezama preuzetim potpisivanjem i ratifikovanjem tih dokumenata. Realno stanje stvari govori o zabrinjavajuće neodgovornom odnosu prema tim obavezama.

Verujem da je i samo nekoliko primera dovoljno da to ilustruje.

Još prošlog leta, posle dugog oklevanja, na inicijativu poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti,i na osnovu nacrta koji su pripremili njegovi saradnici u saradnji sa ekspertima komisije EU, Vlada Srbije je usvojila Strategiju zaštite podataka o ličnosti. Ali još nije donela akcioni plan za njeno sprovođenje. Tromesečni rok za donošenje akcionog plana istekao je pre sedam meseci ali on nije donet. Strategija je i dalje samo „mrtvo slovo” na papiru.

Od podzakonskih akata nužnih za sprovođenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u roku su doneti samo oni za čije je donošenje bio nadležan poverenik. Ostali podzakonski akti za čije donošenje su bili nadležni vlada i pojedina ministarstva ili su doneti sa velikom docnjom ili uopšte nisu doneti. S tim u vezi, kao posebno „težak” slučaj je više od dve godine duga docnja vlade da donese uredbu o zaštiti tzv. naročito osetljivih podataka (nacionalna ili verska pripadnost, političko opredeljenje, nacionalnost, podaci o zdravstvenom stanju itd.). U nedostatku konkretnih garancija jasno je da je zakonom zajamčena posebna zaštita ovih podataka još uvek samo prazna proklamacija a i da je istovremeno onemogućeno izvršavanje odgovarajućih izričitih obaveza preuzetih Konvencijom 108 SE.

Praktično,ništa se ne radi na daljem usklađivanju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti sa evropskim standardima. Ovo je posebno teško shvatljivo imajući u vidu da sujoš u septembru prošle godine, ekspertikomisije EU, u okviru programa IPA EU,,Podrška instituciji poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti”,pripremili analitički materijal koji je više nego solidna podloga za to. A s tim u direktnoj vezi je i činjenica da nijednim zakonom još nisu uređene neke, za zaštitu podataka o ličnosti, izuzetno bitne oblasti – video-nadzor, biometrija, privatni sektor bezbednosti itd.

Posebno zabrinjava to što se velika većina neizvršenih poslova ne samo morala nego i mogla uraditi. Odgovorno tvrdim da bi, kad bi poverenik za informacije od javnog značaja raspolagao ovlašćenjima za predlaganje zakona, odgovarajući predlozi, u saradnji sa EU, domaćim stručnjacima i civilnim sektorom, bili pripremljeni i podneti. A bez toga mogu samo da još jednom, po ko zna koji put, podsetim odgovorne, pre svega vladu, ali i druge nadležne organe da je neophodno da bitno promene odnos prema obavezama u ovoj oblasti.

Postojeći odnos nije u skladu čak ni sa minimumom odgovornog odnosa prema preuzetim međunarodnim obavezama, prema zahtevima procesa daljih evropskih integracija i, što je najvažnije, prema Ustavom i zakonom zajamčenim pravom građana na zaštitu podataka o ličnosti.