„Мртве душе” по Касјанову

Покушај бившег руског премијера Михаила Касјанова да са својим политичким истомишљеником Борисом Немцовом региструје нову политичку странку десне оријентације, под називом Партија народне слободе (Парнас), наишла је на непремостиву препреку. Чиновници Министарства правде Руске Федерације пронашли су на поднетом списку чланова странке више имена особа које још нису пунолетне, или нису грађани РФ, или су – одавно преминуле. То значи да се имена кандидата Парнаса, по одлуци Министарства, неће наћи на гласачким листићима за наредне парламентарне изборе у Русији, заказане за половину децембра ове године.

Како су се поменута имена нашла на списку можда и није толико важно. Важно је да је Касјанов убеђен да иза наведене одлуке стоји, нико други до – актуелни премијер Владимир Путин.

„Јасно је што Путин не дозвољава учешће наше партије на наредним изборима. То би по његову ’вертикалу власти’ био велики ризик”, прокоментарисао је.

Али, зато је позвао своје следбенике да се сутра (у суботу) окупе у центру Москве и покажу неслагање „са системом власти установљеним од премијера Путина и промовисаним од председника Дмитрија Медведева”. „Садашња власт није у стању да омогући привредни раст, обезбеди грађанима пристојан живот, и избори се са корупцијом у сопственим редовима”, сматрају у Парнасу.

Подсетимо, Касјанов је током досадашњег радног века био ангажован на многим пословима у разним владама, и некадашњег СССР-а, и јељциновске и садашње Русије. Углавном је обављао послове у вези са финансијама, што га је у једном тренутку довело и на чело надлежног министарства. Током првог председничког мандата Владимира Путина био је премијер, мада многи познаваоци тврде да је та функција била, углавном, процедурална, пошто је све кључне послове у земљи, у ствари, водио председник.

Борис Немцов такође је политичар од формата још из совјетских времена. Његова улога у јељциновској ери била је веома запажена (од 1997. до 1998. био је заменик председника руске владе), почетком деведесетих изабран је за губернатора Нижњеновогородске области, а једно време био је један од кључних лидера Странке десних снага (СПС). Копредседник је партије За Русију без тираније и корупције.

Интересантно је да је одлука руског министарства правде наишла на значајан одјек и на Западу, посебно у САД. Државна секретарка Хилари Клинтон није крила да је „разочарана”, али и „забринута извештајима да су чланови Парнаса приморавани да дају оставку на послове на којима раде, или да повуку потписе за подршку регистрацији партије”. Слично су реаговали и у Савету Европе, оценивши одлуку руског министарства као – „забрињавајући сигнал, посебно уочи предстојећих парламентарних и председничких избора (2012)”.

У овом случају реакцију Запада треба посматрати, углавном, у светлу могућности да се на председничким изборима идуће године, као главни кандидат, појави Путин, а не садашњи шеф државе Медведев. Не треба ни објашњавати да на поменуту двојицу, и у Вашингтону и Бриселу, гледају потпуно различитим очима. А евентуални повратак актуелног премијера у Кремљ значио би да би он тамо могао да остане наредних – 12 година. Не чуди стога што се пре неки месец у америчком Конгресу чуо вапај: „Помозимо Медведеву, ако не због њега, а оно због нас самих.”

Тешко је веровати да ће сутрашњи скуп на Новопушкинском тргу, сазван под паролом „Против тираније и корупције, а за слободне и поштене изборе”, у том смислу било шта променити. Мало је вероватно да ће на одјек наићи и предлог опозиције да се укине садашњи закон који нерегистрованим партијама не дозвољава учешће на изборима. Много је, наиме, важнија чињеница да опозиција у Русији, објективно, у овом тренутку не може да понуди ништа кроз шта највећа земља већ није прошла. Уз то, прилике у свету мењају се у правцу који указује на то да се садашња руска политика креће путем који се протеже на наредних 30 година, па и даље. Колико је тај пут прихватљив и за њене грађане, показаће избори. Са Парнасом, или без њега.