За Ејми

Београдски концерт Ејми Вајнхаус завршио се онако како смо се и плашили. На сцену је изашла пијана и/или дрогирана и није била у стању да пева; концерт је формално одржан тако да публици новац, скоро је извесно, неће бити враћен; остатак међународне come-back турнеје је отказан, а певачица се враћа на рехабилитацију; домаћи и светски медији објављују сензационалистичке извештаје о случају (ретки су упливи истраживачког новинарства и критичких коментара); реакције у домаћим интернет простору крећу се од жаљења због онога што је урадила (ређи случајеви) до шовинистичких излива и других видова нетолерантности и насилности (чешћи случајеви)...

Врхунац „драме“ дешава се када наша јавност сазнаје, из текста под хушкачким насловом „Америчка новинарка вређала и исмевала Србе због Ејми Вајнхаус“, да је у једној америчкој ТВ емисији група комичара, исмевајући све и сваког, закачила и Србију. Рекли су да у земљи „етничког чишћења“ немамо право да Ејмин неуспех зовемо катастрофом, а на фејсбук коментар Драгана Шутановца да је концерт „срамота“ одговорили су – „земља ти је срамота“.

Покушаћу сада да понудим могући тлоцрт распетљавања ове рашомонијаде контроверзних тумачења, свестан да могу да треснем горе од Ејми.

1) Свакоме ко је добронамеран, те елементарно упознат с болестима зависности и фикцијско-стварносним типом „уклете диве“, јасно је да певачица није одговорна за неуспех концерта.

2) Србија очито нема позицију која би дозвољавала да уговори с овако ризичним светским звездама имају клаузулу да се хонорар не исплаћује пре концерта, па зато правну одговорност не сноси ни домаћи организатор. Он има, међутим, моралну одговорност зато што је морао да зна да склапа ризичан уговор, који може да нанесе „материјалну и душевну штету“ купцима његових услуга.
3) Највећу одговорност сносе Ејмини бескрупулозни менаџери, и то из два разлога. Прво, зато што су поверовали (или свесно тражили и добили – обману) да за свега недељу дана релаксације (нема ту ни говора о рехабилитацији) могу да се реше проблеми зависности, а друго, зато што су, кад је та обмана раскринкана, допустили да Ејми наступа, и то све зарад новца који су једино могли да да добију ако она, нешто више од једног сата, било како стоји, посрће или лежи на сцени.

4) Публика има право да тражи новац назад. Али, ако су прави фанови певачице, а не конзументи, помодари и позери, морали су да знају да Ејми упозорава „You know I’m No Good“, да она не може увек да контролише понашање, да је идентитет „уклете диве“ њено аутентично својство, те да због свега тога и сами преузимају ризик... Прави фанови нису реаговали бесом и захтевом да им се врати новац, већ осећајем бола, туге и (страхо)поштовања према уметничком и људском паду. Чак су, можда, били поносни и срећни, јер су добили оно због чега је воле подједнако као и због њене музике – искрену неприлагођеност, бунтовништво, субверзију.

5) Највише нетрпељивости потекло је не толико од саме публике колико од оних који никада нису ни намеравали да иду на концерт, већ им је он само повод да у on-line коментарима избљују своје фрустрације, а без познавања болести зависности, податка да ово Ејми није први пут урадила, идентитетског конструкта „бунтовног уметника“ и/или „уклете диве“... Те глупости не треба анализовати, довољно их је навести: прозива се „западна декаденција“, шири параноја да је ово само Србима могло да се деси, промовише терапија из манастира Црна Река као једини лек за наркоманију, зазивају праве вредности као она наша звезда с наножницом...

6) Може се дебатовати о квалитету хумора какав се промовише у ТВ емисијама каква је дотична америчка, али је чињеница да је изворна одлика таквог хумора, а не завера против Срба, малициозност и изостанак „политичке коректности“. Шоу је био лековит, јер нас је подсетио, иако нас овде замлаћују мантром о „лидеру на Балкану“, какав је још увек, у широј светској јавности, имиџ наше земље. Уместо да се бринемо за Шутановца, треба да се питамо шта је влада чији је он битан члан урадила да се Србија ослободи наслеђа деведесетих и имиџа који је тада добила.

7) Шутановац је добио што је и тражио. Демагошки наступ, тако типичан за наше политичаре (кога занима фејсбук-став министра одбране о било ком концерту?!), узроковао је разоран ефекат бумеранга на његовом властитом, естрадном терену.

Ејмин пад на калемегданској сцени је аутентично позоришна ситуација која критички рефлектује реални свет.

Ејми може да буде врховна „краљевска жртва“ (налик Едипу), која се ритуално жртвује у радњама грчких трагедија, како би се заједница суочила са својим злом, те прочистила.

Може да буде и средњовековни забављач, који се заједници исцери у лице, а затим збрише у следећи град где ће субверзију поновити. Који год жанр узели, најважније у случају „Ејми у Београду“ јесте то што нам је он опипљиво разоткрио стање света, али и нас самих.