Освета историје

О Авганистану пишем од краја 1979, када сам, као дописник из Индије, често путовао у Кабул и извештавао прво о почетку совјетске војне окупације, а потом, десетак година касније, о њеном неславном крају. Из Београда сам онда писао о хаосу који је уследио после тога, о доласку талибана на власт…

Нисам био на лицу места када су руске војнике крајем 2001. заменили амерички, али сам пре две године у ово време тамо на новинарском задатку носио панцир и шлем, као учесник међународне експедиције новинара које је Пентагон позвао да се на лицу места увере не толико како напредује рат, него како тече обнова авганистанске нације.

Као дописник из Вашингтона пре три дана сам известио о Обамином говору којим је најавио повлачење и почетак краја најдужег рата којег је Америка водила у својој историји.

Прошло је дакле више од 30 година откако је Авганистан у перманентном ратном стању, у борби против страних окупатора или унутрашњих узурпатора. Пошто је просечна старост тамошњих око 30 милиона становника 18 година, то значи да већина њих не зна шта је то мир, јер га није искусила. Доказ да није тачно да се само на Балкану производи више историје него што може да се конзумира.

Од памтивека је немиран тај географски простор у централној Азији који је био на путу многих империја и амбициозних императора, од Александра Македонског, преко Џингис-кана, Великих Могула, до Британије, Совјетског Савеза и на крају Сједињених Америчких Држава. Ниједна се тамо није лепо провела, па је Авганистан стекао репутацију ”гробнице империја”.

Америчко искуство у том погледу је најсвежије и за данашњи свет најрелевантније. Она је тамо од октобра 2001, а рат ће, како најављује њен данашњи председник, формално окончати до краја 2014. године.

Који су то послови за које је потребно још три године? Како то да највећа војна сила данашњег света своје ратне циљеве у једном од најзаосталијих места на планети не успева да оствари ни после деценије и потрошених стотина милијарди долара? Шта од других који су се тамо лоше провели није научила и шта у Авганистану није разумела?

Совјетска интервенција била је амбиција, америчка реакција. У одлучујућем окршају хладног рата, СССР се прерачунао и стратешки пренапрегао, припремивши тиме свој сопствени нестанак са историјске сцене. САД су у Авганистан (а мало после и у Ирак), ушле са позиције хиперсиле и хладноратовског победника, али и са осећањем повређене сујете, па и страха после терористичке акције без преседана од 11. септембра 2001. године.

Талибани су отерани са власти зато што су пружали гостопримство Осами бин Ладену и његовој банди исламских екстремиста. Али он је откривен и ликвидиран тек у мају ове године. Да ли је, заиста, због тога требало у Авганистану држати 140.000 војника (америчких и савезничких) и због чега то добар део њих тамо треба да остане још три године?

Амерички разлози за интервенцију и рат су на први поглед разложни: да терористи који би да поново ударе по њој и савезницима не користе Авганистан као базу, а да са друге стране, исламски радикали оличени у талибанима не дестабилизују нуклеарно наоружани Пакистан.

Због тога се, свргавши талибански режим, кога су, узгред, признавале (и одржавале) само три државе, све важни амерички савезници (Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Пакистан), Америка латила проблематичног подухвата: да од Авганистана направи јаку, демократску државу. Испословала је тамо нови устав, инвестирала је много у Хамида Карзаија и институције владе у Кабулу, направивши од Авганистана једну од најцентрализованијих земаља света.

Учинивши то, покушала је да промени генетски код тамошњег друштва. Авганистан никад у својој историји није био држава у правом смислу те речи, простор у којем једна влада администрира, одржава ред и примењује законе на целокупној територији. Он је одувек – чак и у свом најмирнијем периоду, као монархија под краљем Мухамедом Захиром Шахом (1933-1973) – био лабава група племена (Паштуна, Таџика, Хазара, Узбека, Ајмека, Тукмена, Балучија, Турмена, Нуристана…), која су се уједињавала само у отпору странцима.

Централна власт је била надлежна само за Кабул и веће градове. Све остало – дељење правде, одржавање реда, привреда – биле су дужности локалних племенских, клановских и сеоских вођа и традиционалних шура и џирга, окупљања виђених људи на којима су доношене одлуке.

Друга велика грешка коју је Америка правила откако је ушла у Авганистан било је гледање на Пакистан као савезника, док је он све време био противник. Талибани су, уосталом, потекли са његове територије, а у њиховом походу на Кабул 1996, од 45.000 људи под оружјем, само 15.000 су били Авганистанци. Помогло им је 20.000 пакистанских војника, а остали су били или борци Ал Каиде или добровољци из арапског света. Тајна служба пакистанске армије је главни спонзор и данашњих побуњеника, а све су уверљивије сумње да је Бин Ладен у граду у којем су три пакистанска гарнизона, био у ствари чуван као пакистански адут и гаранција за доток милијарди долара америчке војне помоћи.

Талибани нису популарни у Авганистану, тамошњи ислам нема ону насилну традицију која је њихова идеологија. Али талибани су непобедиви зато што могу оно што Американци и други странци не могу: да задобију (или купе) лојалност старешина локалних заједница.

Све у свему, историјски салдо је да је Америка тамо ”узалуд кречила”: ратовала из погрешних разлога и због недостижних циљева.

Главни резултат је видљив и без дистанце на којој обично инсистирају историчари. После века и кусур интервенционистичког ентузијазма који је почео с подривањем и збацивањем монархије на Хавајима 1893, наставио се с Кубом и Филипинима 1898, Ираном 1953, Гватемалом 1954, а после хладног рата Сомалијом, Хаитима, Босном и Србијом, Авганистаном и Ираком – Америка је коначно схватила да и безобзирна сила има своје лимите. И да резултати не оправдавају цену.

То не значи да је Авганистан угробио још једну империју. Али је сасвим извесно да је она баш тамо научила једну изузетно важну лекцију. Да историја не прашта, већ да се лошим ђацима и те како свети.