Шчепај шансу кад ти се укаже

Награда „Златни смијех” је велики подстрек и радост. Ово је моја прва позоришна награда, она је ветар у леђа и потврда да је пут којим сам почела да корачам прави. Ипак, верујем да са, условно речено, сваком врстом признања треба бити обазрив. Учим се да у њима уживам на прави начин и да их гледам као на нови степеник, каже глумица Хана Селимовић, која је на пре неколико дана завршеним 35. „Данима сатире” у Загребу, у конкуренцији од 13 представа из региона, освојила награду „Златни смијех” за главну женску улогу.

Хана Селимовић је награђена за оригинално, надахнуто тумачење Мајке, Сене Зољ, у представи „Отац на службеном путу”, Абдулаха Сидрана, у режији Оливера Фрљића, у извођењу Атељеа 212. И поред тога што је дипломирала на Академији уметности 2009. године, у класи Небојше Дугалића, чији је данас асистент, ова лепа 24 годишња глумица иза себе има запажене резултате.

Београдска позоришна публика већ је имала прилику да је види у представама „Нова Страдија”, „Фигарова женидба и развод”, „Кабул –код куће”, поменутом „Оцу...”, као и у филму „Бели, бели свет”, Олега Новковића, за који је, такође, награђена у Француској. Иза Хане Селимовић је сарадња са познатим редитељима: Слободаном Унковским, Коканом Младеновићем, Жељком Ђукићем, Оливером Фрљићем, и ево сада са Дејаном Мијачем, који јој је поверио лик Дењаше у представи „Вишњик”, у Југословенском драмском позоришту.

– Када ми је понуђена улога Сене у Атељеу 212 имала сам, пре заказаног разговора са Оливером Фрљићем, ноћ двоумљења и бојазни, у смислу да ли тај задатак премашује моје тренутне искуствене капацитете, да ли су моје 24 године довољне да се прецизно бавим том темом и таквим ликом. Ипак, верујем да врло често, не и увек, мора постојати осећање спремности да се са нечим ухватите у коштац. Без обзира на исход. Главни разлог, зашто сам се врло кратко двоумила око улоге, јесте сазнање да ћу, поред осталих, играти и са Ђузом. Моја пријатељица и колегиница Нада Шаргин каже да је Ђуза најмодернији и најсавременији глумац сваког времена. То је велика истина. У таквом окружењу је било задовољство упустити се у ризик, каже Хана Селимовић и додаје:

–У исто време било је незахвално да уопште мислим о Кустуричином филму и Мирјани Карановић, иако јако волим и тај филм, и ту улогу.

Међутим, оног тренутка када сам се латила тог посла схватила сам да је немогуће да се угледам на било кога. Сматрала сам да треба да се, условно речено, ограничим на своја средства и свој унутрашњи живот, Уз све то лик Сене Зољ је написан живо, упечатљиво, тако да сам делом интуитивно, а делом и због Фрљићевог редитељског рукописа настојала да сценски направим симбиозу између жена које сви познајемо и те једне жене, која бих сутра могла да будем. Не умем да артикулишем оно што би се могло назвати поступком или начином нашег рада на овој представи. Ни сама нисам знала да ће се тако десити, да ће моја улога и представа уопште тако оживети, и много сам срећна што се тако десило.

Хана Селимовић једна је од ретких глумица која је факултетску диплому стекла на приватној академија, а коју сустиже улога за улогом у водећим београдским позориштима.

–Мој случај можда можемо назвати ретким, али нисам усамљен пример. Мислим да су сви ти ангажмани нашли мене, а не ја њих. Верујем да је све то, између осталог, питање среће и околности на које ми не утичемо. Чини ми се да се неке ствари померају на боље, када су у питању глумци са приватних академија. Не знам ни да ли још увек умем да причам о томе сталожено, јер мислим да је то једна велика мистификација: да је државни факултет једини у који ми можемо положити своје поверење. Да само они правилно бирају људе који могу да се баве овим послом. То је, заиста, заблуда и не знам како је уопште цела та ствар попримила такве размере, а посебно ако се ради о младим људима који се баве позориштем и филмом. Свуда има даровитих младих људи. Питање је само хоће ли они срести своје праве тренутке, праве узоре, прави подстрек и остале услове за здрав почетак.

Б. Г. Требјешанин