Кад богати заплачу, сиромашни ће ридати

Откако се наизглед стабилизована економија у последње две године сломила, средња класа се још једном, по стварној вредности примања, сурвала у пролетаријат. У последњих годину дана, луксуз је, као што је било и не тако давно, постала и свака посета самоуслузи и пијаци. Омча је нешто лабавија око вратова припадника више класе, али и они осећају њену тежину, и то не само зато што на њој и даље носе драго камење. Њихов „луксуз” су послови у које су олако ушли јер су донедавно деловали изузетно уносно, да би се сада показали промашајем који ће у најбољем случају исплатити улагање или их, још вероватније, оставити са рупом у џепу, рупом која прети да им у мрак усиса вишедеценијску каријеру.

Стандардна утеха сиромашнима је да и богати плачу. Али, та врста злурадости се Србима обила о главу и када су сеирили над економском кризом у најмоћнијој земљи света, Америци, да би се она потом прелила и на остатак света. Кад богати пусте понеку сузу, сиромашни ће пре или касније да ридају и чупају косу с главе. Само животне намирнице су, према истраживању Националне организације потрошача Србије (НОПС), у последњих годину дана поскупеле просечно између 60 и 70 одсто.

– Воће је данас луксуз, и то не једино егзотично већ и домаће. И куповина хлеба и млека готово да је превелики издатак за новчаник типичне српске породице. Образовање, које је у нормалном свету људско право и које младој особи даје шансу да се извуче из беде, овде је такође луксуз. Сваки осми потрошач је на ивици сиромаштва. Кредити које су до јуче лагодно повлачили сада би могли да их униште – каже Горан Паповић, представник НОПС-а.

Највећим „луксузом” за бизнисмене се испоставило инвестирање у земљиште и некретнине. Због невероватно повољних кредита које су банке давале за те намене, за то није била неопходна акумулирана добит из других послова. Чинило се да се посед малтене сам од себе преписује у власништво, без иједног утрошеног евроцента.

– Земљиште и некретнине су одувек, а не само усред кризе, били луксуз али се то није видело због „јефтиног” новца који су банке одобравале. Многи пословни људи су се затрчали и данас су празних шака, са земљом на којој ипак немају довољно новца да граде, некретнинама које се не могу изнајмити или продати и великим зајмовима које морају вратити – оцењује Бојан Радун, извршни директор компаније „Нектар” и председник Српске асоцијације менаџера.

Да су некретнине и земљиште мртав капитал, слаже се и Мирослав Богићевић, генерални директор „Фармакома МБ”, али он на „јаловишту”, колико год се то тренутно чинило другачијим, види и трговину.

– За сада су ствари окренуте наглавачке, трговци диктирају услове произвођачима, али и том силеџијском понашању ускоро мора доћи крај. У Србију долази све више страних трговачких ланаца и произвођачи ће убрзо моћи да бирају коме ће продавати робу. Једини рецепт за здраву привреду су улагања у ресурсе и производња. За неколико година, трговина ће се показати као надувани мехур спреман да прсне. У то људи сада не верују, исто као што су до јуче били убеђени да некретнине и земља остају за сва времена и да ће увек бити профитабилни – сматра Богићевић.

Државни систем, који у теорији обједињује све класе и пати од свих њихових болести, има невоља и са сопственим луксузним залетањима. И до сада су економисти критиковали државу да се одала претераном расипништву, да се олако одлучује за издатке које не може да покрије и упушта у пројекте који су дугорочно само терет. И све то из потребе да се прикаже снажнијом него што јесте и што би уопште смела да буде, из мегаломаније као болести коју није прележала од младалачких дана романтичарског национализма а потом и комунизма. Таква дијагноза српске државе истовремено је синоним за класичан опис маније за луксузом, која уме да води просјачком штапу.

– Највећи луксуз наше државе јесте у томе што покушава да буде свемоћна а испада неспособни млакоња. Луксуз су, сада више него икад, претеране субвенције које подстичу неефикасност привреде, партијско вођење јавних предузећа, садашњи систем јавних набавки. Приче о луксузирању појединачних представника државе, попут халабуке о привилегијама посланика, само су коска бачена грађанима да би на њој иступили зубе и заборавили на то да је цео систем растрошан – каже економиста Александар Стевановић, из Центра за слободно тржиште.

Владимир Вукасовић