Kad bogati zaplaču, siromašni će ridati

Otkako se naizgled stabilizovana ekonomija u poslednje dve godine slomila, srednja klasa se još jednom, po stvarnoj vrednosti primanja, survala u proletarijat. U poslednjih godinu dana, luksuz je, kao što je bilo i ne tako davno, postala i svaka poseta samousluzi i pijaci. Omča je nešto labavija oko vratova pripadnika više klase, ali i oni osećaju njenu težinu, i to ne samo zato što na njoj i dalje nose drago kamenje. Njihov „luksuz” su poslovi u koje su olako ušli jer su donedavno delovali izuzetno unosno, da bi se sada pokazali promašajem koji će u najboljem slučaju isplatiti ulaganje ili ih, još verovatnije, ostaviti sa rupom u džepu, rupom koja preti da im u mrak usisa višedecenijsku karijeru.

Standardna uteha siromašnima je da i bogati plaču. Ali, ta vrsta zluradosti se Srbima obila o glavu i kada su seirili nad ekonomskom krizom u najmoćnijoj zemlji sveta, Americi, da bi se ona potom prelila i na ostatak sveta. Kad bogati puste poneku suzu, siromašni će pre ili kasnije da ridaju i čupaju kosu s glave. Samo životne namirnice su, prema istraživanju Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS), u poslednjih godinu dana poskupele prosečno između 60 i 70 odsto.

– Voće je danas luksuz, i to ne jedino egzotično već i domaće. I kupovina hleba i mleka gotovo da je preveliki izdatak za novčanik tipične srpske porodice. Obrazovanje, koje je u normalnom svetu ljudsko pravo i koje mladoj osobi daje šansu da se izvuče iz bede, ovde je takođe luksuz. Svaki osmi potrošač je na ivici siromaštva. Krediti koje su do juče lagodno povlačili sada bi mogli da ih unište – kaže Goran Papović, predstavnik NOPS-a.

Najvećim „luksuzom” za biznismene se ispostavilo investiranje u zemljište i nekretnine. Zbog neverovatno povoljnih kredita koje su banke davale za te namene, za to nije bila neophodna akumulirana dobit iz drugih poslova. Činilo se da se posed maltene sam od sebe prepisuje u vlasništvo, bez ijednog utrošenog evrocenta.

– Zemljište i nekretnine su oduvek, a ne samo usred krize, bili luksuz ali se to nije videlo zbog „jeftinog” novca koji su banke odobravale. Mnogi poslovni ljudi su se zatrčali i danas su praznih šaka, sa zemljom na kojoj ipak nemaju dovoljno novca da grade, nekretninama koje se ne mogu iznajmiti ili prodati i velikim zajmovima koje moraju vratiti – ocenjuje Bojan Radun, izvršni direktor kompanije „Nektar” i predsednik Srpske asocijacije menadžera.

Da su nekretnine i zemljište mrtav kapital, slaže se i Miroslav Bogićević, generalni direktor „Farmakoma MB”, ali on na „jalovištu”, koliko god se to trenutno činilo drugačijim, vidi i trgovinu.

– Za sada su stvari okrenute naglavačke, trgovci diktiraju uslove proizvođačima, ali i tom siledžijskom ponašanju uskoro mora doći kraj. U Srbiju dolazi sve više stranih trgovačkih lanaca i proizvođači će ubrzo moći da biraju kome će prodavati robu. Jedini recept za zdravu privredu su ulaganja u resurse i proizvodnja. Za nekoliko godina, trgovina će se pokazati kao naduvani mehur spreman da prsne. U to ljudi sada ne veruju, isto kao što su do juče bili ubeđeni da nekretnine i zemlja ostaju za sva vremena i da će uvek biti profitabilni – smatra Bogićević.

Državni sistem, koji u teoriji objedinjuje sve klase i pati od svih njihovih bolesti, ima nevolja i sa sopstvenim luksuznim zaletanjima. I do sada su ekonomisti kritikovali državu da se odala preteranom rasipništvu, da se olako odlučuje za izdatke koje ne može da pokrije i upušta u projekte koji su dugoročno samo teret. I sve to iz potrebe da se prikaže snažnijom nego što jeste i što bi uopšte smela da bude, iz megalomanije kao bolesti koju nije preležala od mladalačkih dana romantičarskog nacionalizma a potom i komunizma. Takva dijagnoza srpske države istovremeno je sinonim za klasičan opis manije za luksuzom, koja ume da vodi prosjačkom štapu.

– Najveći luksuz naše države jeste u tome što pokušava da bude svemoćna a ispada nesposobni mlakonja. Luksuz su, sada više nego ikad, preterane subvencije koje podstiču neefikasnost privrede, partijsko vođenje javnih preduzeća, sadašnji sistem javnih nabavki. Priče o luksuziranju pojedinačnih predstavnika države, poput halabuke o privilegijama poslanika, samo su koska bačena građanima da bi na njoj istupili zube i zaboravili na to da je ceo sistem rastrošan – kaže ekonomista Aleksandar Stevanović, iz Centra za slobodno tržište.

Vladimir Vukasović