Šapat prošlosti i mitologije

Neko bi mogao da traži korelacije vibrantnog, kolorističkog slikarstva Anamarije Vartabedijan prikazanog na obimnoj retrospektivi „Susret”, u Kući legata (30 godina rada, 50. samostalna izložba) sa reafirmacijom slike i boje u beogradskom postmodernizmu i novom ekspresionizmu. Ipak, delo ove umetnice potiče najpre iz jednog duboko ličnog tragalaštva i karaktera, stvaranja direktno iz sopstvenog iskustva i gustog klupka emocija. Kako sama kaže, „najveća čovekova vrednost leži u duši”, nazivajući svoj fascinantni, bogati, živopisni stil, „orijentalnim stilom”. Svakako i zbog njenih snažnih korena u jednoj od drevnih civilizacija sveta, dostojanstvenoj kolevci hrišćanstva, u Jermeniji.

Otuda često potiču određeni dekorativni i ikonografski elementi, ali i opšta spiritualnost slike. Na opozitnoj strani od minimalizma i principa praznog prostora – „Void” – stoji Anamarijin „Horror vacui”, svojevrsni „maksimalizam”, koncept mnoštva i punoće, zvučne i zvonke boje, zbijenosti detalja, koji postaje stav. Zapravo su dominantan uticaj ovde sve forme urbane umetnosti, strit-art, serigrafija, jeftina štampa, fanzini, video-animacije, savremeni dizajn, posebno u vezi sa oblašću rokenrola, plakatima i omotima ploča, koncertna rok fotografija kojom se godinama posvećeno bavi, kao jedna od retkih žena u ovoj oblasti. Tu je i primenjena umetnost, poetične, raspevane 3D „knjige umetnika”, koje takođe izlaže na ovoj retrospektivi.

Jedna od najaktivnijih umetnica po učestalosti izlaganja (uvek uz živu muziku, koja je njen nerazdvojni saputnik), ona to čini od mladih dana kao deo „Slikarske porodice Vartabedijan”, gde je „virus” umetnosti potekao od oca Miodraga i nastavio se kroz rad majke Dušanke i brata Davida. No, upravo ova vezanost za rok muziku i primenjenu umetnost, kao da su učinili da se njen opus, pa i slikarski, svrstava više uz alternativnu scenu.

Čak i vanredni, studiozni individualni i grupni portreti „esnafa” („Društvo mačevalaca Sv. Đorđe”, „Rok grupa S. U. S”), porodični portreti, nalik ktitorskim kompozicijama, na kojima članove porodice prikazuje frontalno „u slavi”, dopunjene „atributima” pripadajućih životinja i građevina… kao i pejzaži Srbije, Jermenije, Irske, slikani peskom i mermernim prahom, ili pak u snažnim titravim bojama, i mozaici koji se kreću ka skulptoralnom. Uz uvek prisutan šapat prošlosti i mitologije, od druidske i keltske, do rimske, vinčanske, moravske Srbije i do obronaka planine Ararat u magli, večitog sećanja i žudnje jermenskog naroda.

Vreme je, stoga, da se ovaj „andergraund” opus institucionalizuje; da se sagleda u celini i valorizuje onako kako mu to zaista i pripada.