Шапат прошлости и митологије

Неко би могао да тражи корелације вибрантног, колористичког сликарства Анамарије Вартабедијан приказаног на обимној ретроспективи „Сусрет”, у Кући легата (30 година рада, 50. самостална изложба) са реафирмацијом слике и боје у београдском постмодернизму и новом експресионизму. Ипак, дело ове уметнице потиче најпре из једног дубоко личног трагалаштва и карактера, стварања директно из сопственог искуства и густог клупка емоција. Како сама каже, „највећа човекова вредност лежи у души”, називајући свој фасцинантни, богати, живописни стил, „оријенталним стилом”. Свакако и због њених снажних корена у једној од древних цивилизација света, достојанственој колевци хришћанства, у Јерменији.

Отуда често потичу одређени декоративни и иконографски елементи, али и општа спиритуалност слике. На опозитној страни од минимализма и принципа празног простора – „Воид” – стоји Анамаријин „Horror vacui”, својеврсни „максимализам”, концепт мноштва и пуноће, звучне и звонке боје, збијености детаља, који постаје став. Заправо су доминантан утицај овде све форме урбане уметности, стрит-арт, сериграфија, јефтина штампа, фанзини, видео-анимације, савремени дизајн, посебно у вези са облашћу рокенрола, плакатима и омотима плоча, концертна рок фотографија којом се годинама посвећено бави, као једна од ретких жена у овој области. Ту је и примењена уметност, поетичне, распеване 3Д „књиге уметника”, које такође излаже на овој ретроспективи.

Једна од најактивнијих уметница по учесталости излагања (увек уз живу музику, која је њен нераздвојни сапутник), она то чини од младих дана као део „Сликарске породице Вартабедијан”, где је „вирус” уметности потекао од оца Миодрага и наставио се кроз рад мајке Душанке и брата Давида. Но, управо ова везаност за рок музику и примењену уметност, као да су учинили да се њен опус, па и сликарски, сврстава више уз алтернативну сцену.

Чак и ванредни, студиозни индивидуални и групни портрети „еснафа” („Друштво мачевалаца Св. Ђорђе”, „Рок група С. У. С”), породични портрети, налик ктиторским композицијама, на којима чланове породице приказује фронтално „у слави”, допуњене „атрибутима” припадајућих животиња и грађевина… као и пејзажи Србије, Јерменије, Ирске, сликани песком и мермерним прахом, или пак у снажним титравим бојама, и мозаици који се крећу ка скулпторалном. Уз увек присутан шапат прошлости и митологије, од друидске и келтске, до римске, винчанске, моравске Србије и до обронака планине Арарат у магли, вечитог сећања и жудње јерменског народа.

Време је, стога, да се овај „андерграунд” опус институционализује; да се сагледа у целини и валоризује онако како му то заиста и припада.