Балкану недостају храбри лидери

Европска унија се, према оцени пољског експерта за европске интеграције Адама Балцера, суочава са претњом да је подељена на три зоне, односно три степена интеграције – еврозону, такозвану „еврозону плус” у којој су земље попут Пољске које желе да се учлане у еврозону, и трећу групу у којој су земље попут Велике Британије, Шведске, Чешке и Мађарске које имају дистанцу од даљих економских интеграција.

Према речима Балцера, који је програмски директор у Центру за европске стратегије ДЕМОС Европа из Варшаве и један од водећих пољских стручњака за регион југоисточне Европе, ови проблеми унутар ЕУ неминовно утичу и на европске интеграције западног Балкана. У разговору за „Политику” Балцер, који је протеклих дана био у Београду у организацији Центра за међународне и безбедносне послове (ISAC фонд) и Амбасаде Пољске у Београду, каже да Немачка жели да учврсти економску владу у оквиру еврозоне, што не мора нужно да подразумева успостављање заједничке економске политике, али је неопходна тесна координација и сарадња, као и извесна ограничења суверенитета држава у овој економској димензији.

„Иако сви сада говоре о томе како ће убиство Осаме бин Ладена утицати на Авганистан и цео свет, ја сматрам да је питање опстанка еврозоне најбитније за цео свет. Озбиљна криза, распад еврозоне и крај евра имали би опасне последице и за Америку и Кину, односно изазвали би други талас светске економске кризе. Неопходне су реформе у оквиру еврозоне, а Немачка сада има довољно аргумената да може превладати отпоре реформама”.

Како коменарипштете то да криза, не само што је ударила на темеље еврозоне, већ је утицала на раст десничарских покрета, новог национализма? Колико то утиче на функционисање ЕУ?

Ова тендеција је озбиљан изазов за ЕУ. Најбољи пример да нешто није у реду су избори у Финској где је странка Истински Финци добила чак 20 одсто гласова. А програм те странке је популистички, антиимигрантски, чак и шовинистички према, на пример, Швеђанима који су врло добро интегисани у Финској. Плашим се ситуације да ћемо све више имати овакву динамику у европским земљама, као на пример у Холандији где влада зависи од подршке странке Херта Вилдерса.

И странке умерене деснице се играју популизмом крајње деснице па тако Сакрози и Берлускони желе да искористе ову аниимигрантску или антиромску реторику како би преузели гласове крајње деснице.

То може имати негативан утицај и на спољну политику ЕУ, а сада се суочавамо са великим изазовом у суседству – арапским револуцијама. Европска комисија им обећава политику „више новца за више демократије”, отвореност за имигранте и отвореније европско тржиште, али то је тешко изводљиво кад сви у ЕУ причају о мерама штедње, када страх од таласа имиграната јача, а у времену кризе пољопривредници из Грчке, Шпаније и Португалије сигурно неће допустити да европско тржиште буде отвореније за јефтиније производе из северне Африке. То је зачарни круг.

Како ће ова атмосфера унутар ЕУ утицати на политику проширења и могућности западног Балкана да брзо уђе у ЕУ?

Евидентан је замор од проширења, али ту је и питање стратешке визије Европе. Што се тиче западног Балкана, моја нада је утемељена на томе да су европски лидери схватили да не може бити стабилности без демократизације и модернизације. Наша обавеза је да морамо помоћи западном Балкану у његовој транзицији. Западни Балкан је испит за Европску унију, јер она жели да има улогу глобалне силе заједно са САД и Кином. Али, смешно је и патетично ако ми не можемо да стабилизујемо Балкан где живи 22 милиона становника. Надам се да се враћа парадигма транзиције која је била актуелна после пада Берлинског зида.

Колико у том процесу зависи од земаља западног Балкана?

Подстицај може доћи и изван ЕУ. Наравно да је Србији неопходна помоћ у реформама, али и Србија мора да се реформише, због тога што је то у њеном интересу. Нисам врло оптимистичан кад посматрам политичку елиту уопште на западном Балкану. Питам се да ли она има капацитет да спроведе реформе. То је проблем. Нажалост, државе западног Балкана због својих слабости и тренутног расположења унутар ЕУ могу постати таоци овог зачараног круга. Међутим, верујем да постоји могућност да нека држава утиче на то тако што ће изненадити ЕУ својом одлучном и доследном политиком реформи, али Балкану недостају храбри политичари са визијом.

Грузија је добар пример. Највећи проблем Михаила Сакашвилија је то што он није искрен и аутентичан демократа, али са друге стране он је био врло успешан у борби против корупције и економским реформама. Сада што се тиче слободног тржишта, Грузија има веома добар рејтинг међу инвеститорима, јер су услови за улагање много повољнији него на пример у Пољској. А на почетку је то била земља у трагичном стању.

Колико ће питање сузбијања корупције бити високо на листи захтева ЕУ, имајући у виду искуства са Румунијом и Бугарском?

Што се тиче унутрашњих захтева ЕУ према Србији, то ће бити најважнији захтев. Што се тиче спољне политике, најважнији захтев ће бити добри суседски односи и ангажман Србије у регионалној сарадњи. После уласка Бугарске и Румуније, ЕУ је схватила да се то десило прерано и плашим се сценарија по којем сада људи у ЕУ сматрати да земље западног Балкана морају да сачекају. Али, то није питање времена већ питање решености политичке елите на западном Балкану да се државе реформишу. Ако је неко успешан у реформама, морамо га наградити. Када упоредимо садашњу Србију, Македонију и Црну Гору са Бугарском, по мени је ситуацију у ове три земље боља него у Бугарској која је чланица ЕУ већ четири године.