Јасеновачка енциклопедија мртвих

Историчар Антун Милетић недавно је објавио своју 23. књигу под насловом „Убијени у Концентрационом логору Јасеновац 1941–1945“. То је нека врста круне у његовом неколико деценија дугом, непрекинутом истраживању историјата ове усташке „фабрике смрти“, најокрутнијег и највећег система логора у нацистичкој НДХ, која је створена у Другом светском рату под најнепосреднијим окриљем Хитлеровог Трећег рајха и Мусолинијеве фашистичке Италије, уз несумњиву благонаклоност и подршку Ватикана.

Књигу Антуна Милетића објавио је „Гамбит“ из Јагодине, на 900 страница великог формата (31 x 25 cm), чиме је дао велики допринос, не само настојањима аутора да објави своје истраживачке резултате, него и историографији, будући да је реч о капиталном делу, незаобилазном у сваком будућем истраживању ове теме.

Вредност Милетићеве књиге резултира из чињенице да је њен аутор објавио прецизне податке о 80.192 јасеновачка мученика (име, презиме, средње име, година рођења, година усмрћења, место из кога је жртва отерана у Јасеновац), али је непобитно доказао и чињеницу да је у овом логору страдало још 66.056 невиних жртава, највише Срба, Рома и Јевреја.

Имена тих 66.056 страдалника, упркос вишедеценијских настојања, Милетић нажалост није установио, пошто је реч о збирним пописима јасеновачких жртава и жртава геноцидних злочина, првенствено с територије данашње Босне и Херцеговине. У пописима насталим после 1945. године, који су били доступни Милетићу, имена и презимена жртава и њихови други лични подаци нису наведени из ових или оних разлога.

Рађени на нивоу општина, пописи истовремено наводе прецизне податке о националној припадности јасеновачких жртава и њиховом пореклу. Жртве су разврстане у категорије радника, службеника, пољопривредника, трговаца и занатлија, студената, ђака, просветних и здравствених радника, припаднике слободних професија, официре и подофицире југословенске краљевске војске, жандарме и полицајце, те домаћице.

Ова врста прецизности у поменутим пописима сачињеним у БиХ указује на чињеницу да су они морали да садрже и имена и презимена најмање 66.056 јасеновачких жртава, за која је Милетић, користећи методе бројних научних дисциплина, недвосмислено утврдио да су уморена у Јасеновачком логору.

Истраживачи историје овог усташког логора и броја невиних жртава прогутаних у том гротлу геноцида, очигледно ће морати да уложе велике напоре како би именом и презименом идентификовали и што већи број тих 66.056 мученика, поготово када се зна да процене о укупном броју убијених у Јасеновцу, у литератури иду од доње границе њиховог апсолутног минимизирања (40.000) до горње, нестварне границе максимизирања броја жртава (1.400.000).

Пред истраживачима стоји и обавеза, разуме се, да установе истини што ближи број страдалих.

Колико је ово сложен проблем, може се закључити и на основу једног текста објављеног у „Политици“, безмало пре тачно 65 година (29. јула 1946), с којим Антун Милетић и ,,отвара“ своју књигу.

У тексту под насловом „Огромне жртве у људству и материјалу Босне и Херцеговине“, изнети су подаци тамошњег Министарства социјалне политике, према којима је у БиХ током Другог светског рата „334.114 лица побијено на разне начине: поклано, повешано, стрељано, спаљено, угушено плином, отерано у концентрационе логоре и на присилне радове, док се за 115.073 уопште не зна“ како су скончали живот.

Нарочито је драгоцено и Милетићево упозорење да истраживање геноцида над Србима и Холокауст над Јеврејима и Ромима, није сводиво на све присутније тврдње како ће се именовањем жртве докучити крајња истина о тим злочинима и установити њихов опсег.

Књига Антуна Милетића „Убијени у Концентрационом логору Јасеновац 1941–1945“, не само да је неразрушив споменик жртвама геноцида, него је и отворен позив свима, науци, истраживачима и појединцима, да у ову „енциклопедију мртвих“ уграде и сопствена сазнања.

У предговору за Милетићеву књигу на то посредно упућује и Ефраим Зуроф: „Истраживачки рад који је обавио Антун Милетић постаје веома значајан, јер ће једино приказивање стварног, брижљиво и научно провереног обима извршених злочина, без икаквих увећавања, или минимизирања броја жртава омогућити да се Јасеновац употреби у добру сврху. У том смислу овај пројекат свакако има своје шире значење и не ограничава се само на историјске догађаје, него се грана много шире. Исто тако се надам да ће ово истраживање да буде завршено у блиској будућности и да ће његови резултати помоћи да се јасеновачке ране залече и да на тај начин допринесе унапређењу толеранције и суживота на Балкану“.