Чемерни живот Срба у Медреговцу

Медреговац, Подујево – Никада у овој општини на североистоку Космета, у подујевској општини, није било много Срба. До рата, у самом граду, тек једва нешто око 700, у целој општини 1.300 и то у 32 мешовита српско-албанска села.

Нема више, бар на албанској карти, села Перане, у којем је било највише српских душа, нема Крпинеја, Обранџе, Ливадица, Ревуча... а остало је, на тромеђи општине Медвеђа, Куршумлије и Подујева, у планинској забити тек 10 невољника из породица Перовић, Ивовић, Спасић. Некада је у овом мешовитом селу, које се расуло на надморској висини од 980 метара, било 27 српских кућа из фамилијa Станковић, Јовановић, Сарић, Јаковљевић, Цицмил, Петровић, Лакићевић, Радовић... који су након зулума, пребегли како би сачували голи живот, оставивши за собом хектаре необрађене земље и шуме, која сада јечи под тестером албанских, дојучерашњих комшија.

Из Орлана, поред Баклавског језера, крећемо пут ових Срба. Заборављени скоро од свих, стари, јадни и немоћни, са чемерним животом, какав не приличи животу 21. века. Обећавали некада, додуше ретки политичари, чија је нога овде крочила, да ће им Београд помоћи, да је Србија уз њих. На своју руку, дотрајалим комбијем, макадамски изрованим путем, без пратње, која је овде још потребна, пролазимо поред похараних и опустелих српских кућа, и стижемо до одредишта где нас дочекује домаћин Никола Перовић с породицом.

– Јадно и бедно нам је овде. Заборављени смо од свих, али, хвала богу, не и од овог човека овде који нас је за годину дана четири пута посетио. Стари смо, без икаквих прихода, земљу не обрађујемо, јер не можемо и не смемо, а шуму нам други носи. Видите ове њиве и ливаде, 20 хектара што шуме, што имања имам, све је то опустело – казује Перовић, којем је 75 година и једва се креће уз помоћ два штапа.

Хвали Дарка Радовановића, координатора општине Подујево, који је поново дошао да обиђе „своје Србе“, да им уручи помоћ у грађевинском материјалу. Доносио им је тракторске гуме, моторне тестере, саднице, а овога пута материјал да они сами покушају да обнове дотрајале куће, штале и амбаре.

– Штале нам више и не требају. Затрли смо овце и говеда и тек само тамо у даљини туђе меденице звече. Има, додуше, и мој рођак више од 10 грла стоке, али његова меденица се не чује. Знало би се да је то српска – са сузама у плавим, као небо, очима, прича Никола, који је цео живот провео ту на својој земљи и који никада у државној служби није радио. Живи од пензије и од пара које му даје син Радован, некадашњи радник у општини Подујево.

Жали се, доскора је могао да се лечи ту у Медвеђи, а сада, јер нема личну карту и до које тешко онако болестан може да дође, неће да га приме у тамошњем Дому здравља. Морао је у Грачаницу, на операцију, а каже 12 пуних година тамо није кретао.

Живи са супругом Видосавом, 78 јој је година, оболелом женом, која је цео свој живот провела ту у планини подижући четворо деце и на земљи од ране зоре до мрклог мрака. С њима и син Филип. И он је болестан. Поодавно. Каже, радио би нешто, али...

– Много је, дете, овде тешко. Некад смо имали пуно стоке, воловима орали тамо оне њиве, наше плодне, гајили овце, сејали овас и жито. Али, од овог црног рата све се промени. И дан-данас, ето, после 12 година јади ме бију – казује плачући Видосава.

Прича да њихову шуму „Шиптар краде“, а пре два месеца напао је комшија моторном тестером.

– Једва сам живу главу спасла. Питам га шта ће у мом забрану, а он насрну на мене моторном тестером. Сам бог ме спасао – потресено казује Видосава.

Спремили ручак, а нама кроз главу пролази да ли се чиме послужити или не. Ако узмемо, биће мање за њих, за ову породицу, која каже да никада са своје земље отићи неће. Ту је и Момчило Ивовић, који са своје четворо деце живи у Медвеђи, али је скоро свакодневно у свом селу. Отац му је умро, прецрк’о од туге а мајка болесна, код брата у Лесковцу.

– Живело се добро. Јесте овде у овој висини, страховали смо, али сада нам највећи проблем представља то што нам не дају да пролазимо ту надомак наших њива већ нас терају да идемо 40 километара преко Мердара. Ни на славу нису могли да нам дођу. Хапси нас полиција кад год покушамо да пређемо тамо где смо прелазили док ови нису прогласили независност. Чини се да Београд ни прстом не мрда да овим несрећницима мало боље буде – каже Радован Ивовић, док у исти глас прича и Момчило, који је љут на политичаре и на Београд.

У Медреговцу је и Радослав Спасић, којем је 64 године. Радио је некада у Београду а онда се поново вратио ту на своју земљу. Неожењен је, нема пензије, али држи 13 грла стоке. Што прода то му буде за хлеб и с ’лебом, а принуђен је да стоку продаје будзашто, као што му се десило и с једним биком који је вредео 2.000 евра а дао га је за 700.

– Проблем је тај прелаз. Не дају нам да идемо ка Медвеђи, већ нас терају да тамо преко Мердара, да купујемо храну и лекове, да идемо код лекара. Нека се Београд смилује, ако већ нису заборавили на нас 10 јадних и нека помогне – казује Спасић, који је добио грађевински материјал како би обновио шталу у којој је до рата било и говеда и оваца.

Тешке муке и чемерни дани пролазе овим невољницима којима су дојучерашње комшије похарале шуму, исекле бандере за струју и који и даље упадају у већ опустеле српске куће и краду све чега се домогну. Ништа што је могло да се прода није остало. Ни врата, ни прозори, и нигде ниједног бакарног суда, кажу ови Срби, ни у једној кући остало није. Захваљују нам, љубе нас и плачу пред Дарком Радовановићем, којег су позвали кажу да поново дође и убере први род воћака које им је донео прошле године и на пролеће ове.

Не боје се ови горштаци ни вукова, ни медведа, који се слободно овде крећу. Плаше се за голи живот, у овој недођији, заборављени од свих и сваког, осим, како кажу „од овог једног политичара, младог човека“, који кад год има шта да донесе, дође овде и охрабри их.

Испраћају нас Перовићи, Ивовић и Спасић, а Снежана, супруга Радована Перовића, рођена Београђанка, која се ту удала, каже да нас чекају опет, на јесен, када ће нам приредити праву гозбу.

Враћамо се поново у Мердаре које је 22 километара одавде, пролазећи кроз Подујево где је све српско нестало, где нема ни табле на српском да знате где сте. Са стрепњом силазимо над висове медреговачких путева, са страхом, присећајући се свих зулума које је самозвана ОВК урадила. Присећамо се приче када је убијен Сретен Живковић, на кућном прагу, када је из заседе смртно страдао Дејан Ђорђевић, у кући запаљен брачни пар Костић, шумар Сарић заклан, а Слободан Мијовић угушен а потом упуцан у главу наочиглед непокретне мајке и жене која је на трен изашла.