Осуђено суђење

Да ли је чињеница да је осуђени крив сама по себи довољна да се судски процес сматра поштеним и правичним? Дилема је са становишта међународног права потпуно недопустива, истичу критичари суђења и пресуде бившем председнику Ирака Садаму Хусеину коме је 5. новембра изречена смртна казна вешањем, за злочине над шиитима из места Дуџаил.
Најтемељнији у аргументима, тим поводом, био је Хјуман рајтс воч (ХРВ), међународна организација за људска права са седиштем у Њујорку. У прекјуче објављеном извештају на близу сто страна констатује се да је цео судски случај био нефер, пристрасан и толико пун пропуста да ни пресуда не почива на чврстој основи.

Ирачки тужилац Џафар ал Мусави допустио је, међутим, себи управо горе цитирано погрешно изједначавање. "Казна је сасвим примерена некоме ко је убио на десетине недужних људи", изјавио је Мусави у одбрану судског већа које је судило Садаму, уз промену тројице главних судија током поступка, што је без преседана.

Не само због тога, и лацима је било јасно да оно што је виђено у багдадској судници, током тог првог процеса свргнутом вођи, не представља најсветлији тренутак међународне правде, али тешко да је уочи изрицања пресуде било икакве неизвесности. Изречена најтежа казна била је не само у јавности очекивана, већ и призивана са највиших места нове ирачке власти.

Сада док траје поступак по другој оптужници, за геноцид над Курдима а уједно истиче једномесечни рок за подношење жалбе, све је више забринутих гласова да не само што је оптужени ускраћен у смислу права и правде, него је и "суд пропустио могућност да пружи истинску правду ирачком народу", оценио је аутор извештаја ХРВ Нехал Бута.

Ричард Дикер из исте организације који је уочи почетка суђења Садаму, октобра прошле године, изражавао страховања да ће суђење моћи да се спроведе како ваља, због прекратког времена за припрему и оптужнице и одбране, као и због опасности од јаких политичких притисака на суд, што се све после обистинило, ове недеље је у изјави Би-Би-Сију подсетио, између осталог, да је"на сваком поштеном суђењу кључно право оптуженог да се суочи и побије исказе сведока", а да се "током процеса Садаму дешавало да одбрана име сведока добије у тренутку када он почиње исказ".

У правној дисквалификацији поступка критичари напомињу и пристрасност судског већа али и недовољну утренираност и припремљеност целе екипе ирачког специјалног суда. Ни адвокати одбране (мада и сами жртве, о чему убедљиво говори убиство чак тројице бранилаца) нису били на висини задатка. Пречесто су у знак протеста напуштали судницу, што је указивало на тактику свесног кочења и отежавања тока суђења, оцењују правни стручњаци.

А суштина свих ових запажања је оспоравање коначног исхода односно смртне пресуде. Вилијам Шабас, извршни директор Ирског центра за људска права, у прилогу на сајту посвећеном суђењу у Багдаду каже да је међународно хуманитарно право "кристално јасно" у једној тачки: Не може се на смртну казну оптужени осудити уколико суђење није било у складу са највишим међународним стандардима. По њему, суђење какво је било у Багдаду никако није могло да се заврши смртном казном.

Ал џазира је ствари поставила још једноставније: "Ма како бруталан Садам био и независно од тога да ли заслужује смртну казну или не, обесити било кога је примитивно и морбидно", констатује се у коментару катарске мреже, која се однедавно емитује и на енглеском.

Без обзира на све критике, пресуда је пала и нико у ирачкој власти је не оспорава, али остаје да се сачека одлука Апелационог суда која би требало да уследи у јануару. После тога, уколико смртна казна буде потврђена, осуђеном више нема спаса. Егзекуција, према слову ирачког закона, мора да буде извршена најкасније у року од месец дана, што би у овом случају значило усред другог судског процеса, за геноцид.