Дискредитовали власнике, отимали виле

Нескривено задовољство могло се видети на лицима Олге Хумо, девојачко Нинчић, и њеног сина Огњена после објављивања вести да је њен отац, односно његов деда рехабилитован после тачно шездесет година.
У Улици топчидерски венац број 4, где данас бораве, коментаришу пресуду којом је 15. јула 1946. године Врховни суд Југословенске армије осудио др Момчила Нинчића на осам година затвора с принудним радом, затим на губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од пет година, као и на конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства.
– Наравно да ми то годи – каже Олга. – Избрисана је велика неправда, пошто је мој тата осуђен, а да ничег компромитујућег за њега у оптужници и није било. Био је то својеврсни безобразлук.
На питање новинара шта је она, као кћерка Момчила Нинчића и супруга Авда Хума, високог државног и партијског руководиоца у време Титове владавине, предузела у корист свог оца, Олга ће рећи:
– Шта све нисам. Мој супруг Авдо је разговарао с Милошем Минићем, заступником војног тужиоца Југословенске армије. Рекао му дословце: "Слаба вам је ова оптужница против Момчила Нинчића". Одговор, такође дословно, гласио је: "Није, морамо да дискредитујемо бивше политичаре". Затим сам ишла код Моше Пијаде да тражим помоћ. Он је рекао да не може ништа да учини. Пре почетка суђења 1946. године, слутећи да неће бити добро, по татином савету, обратила сам се и Владимиру Велебиту кога сам познавала из ратног периода, док смо били заједно у Врховном штабу. Велебит је тада радио у Министарству спољних послова. Кажем ја њему да тата има дипломатски пасош и да једва чека да се из Лозане у Швајцарској врати у своју државу, а Велебит мени одговара да му је паметније да остане тамо да се лечи, да су тамо добри лекари и да је боље да се сада не враћа. Рекла сам да и овде има лекара, да може и овде да буде под надзором доктора, а он мени поново: "Нека засад остане тамо, нема потребе да долази. Нека се тамо лечи". Тако је и било, а после те скандалозне пресуде наравно да повратка више није било – казује Олга Нинчић, удата Хумо.

Олга Хумо ће испричати да је у комунисте отишла под утицајем брата Ђуре из чистог идеализма. Отац им је говорио да су они превише нежни за суровости илегалног партијског живота, затворе и логоре, али – није вредело. Он је мислио да у тим годинама морају да прођу младалачки занос и револуционарност и да све то на крају неће бити ништа озбиљно. Судбина је очигледно демантовала очева размишљања.

Пре почетка Другог светског рата Нинчићи су имали кућу на Топчидерском брду у тадашњој Тузланској, а данас Улици бањичких жртава број 6. Отац Момчило и мајка Споменка, девојачко Милошевић, нису се раздвајали и живели су у иностранству. Деца куд које, на све стране. Олга је радила као преводилац у Врховном штабу. У њихову кућу су ушли Немци и остали ту до ослобођења 1944. године. Потом су нови станари били Совјети, а када су они отишли, уселио се најпре Милован Ђилас, а после њега Петар Стамболић. Најдуже се задржао, после њих, аустралијски амбасадор. Потом се ту уселила америчка школа.

Окрени-обрни, Нинчићи више нису могли у своју кућу. Као што нису могли ни да помисле да уђу у зграду поред "Руског цара" на Обилићевом венцу, или вилу на мору у Херцег Новом.

Ваља подсетити, каже Олга, да је после ослобођења Београда становала у Белом двору на Дедињу до фебруара 1945. Потом се удала за Авда Хума и отишла у Сарајево, а из Сарајева се 1956. године вратила у Београд. После годину-две боравка на Дедињском булевару породица Хумо се усељава на Топчидерско брдо у данашњу Ужичку улицу број 20. Десетак година касније прешли су у оближњу Толстојеву улицу број 4, а после тридесет година, крајем 1998, породица Хумо била је присиљена да напусти ову адресу. Уселили су се у Улицу топчидерски венац 4, али до данас нису успели да легализују свој стамбени статус. Не могу да се укњиже и, што је још горе, немају у кући грејање.

Олга Нинчић-Хумо, којој је близу деведесет године, већ десет година због болести кичме лежи прикована за кревет. С том својом муком и хладноћом носи се стоички.