Прве три рехабилитације

Од ступања на снагу Закона о рехабилитацији, 25. априла ове године, Окружном суду у Београду достављено је око 250 захтева којима се тражи "брисање" политичких и идеолошких пресуда изречених махом после Другог светског рата. Суд је до сада разматрао десетак захтева и донео три одлуке.
Према незваничним информацијама, Суд је донео одлуку о политичкој рехабилитацији Момчила Нинчића, некадашњег министра иностраних послова у избегличкој Влади Краљевине Југославије. Овом одлуком поништена је пресуда Војног већа суда Федеративне Народне Републике Југославије од 15. јула 1946. године којом је Нинчић у одсуству осуђен на осам година принудног рада, губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства. Како је "Политици" речено у Окружном суду, веће које је заседало поводом захтева за рехабилитацију Момчила Нинчића изгласало је позитивну одлуку, али она још није написана с обзиром на то да се судија известилац налази на боловању.

– Очекујем позитивну одлуку, али ништа не бих желео да коментаришем док не добијем писмени извештај – рекао је Горан Петронијевић, правни заступник подносилаца захтева за рехабилитацију Момчила Нинчића.

Захтев за рехабилитацију Момчила Нинчића, који је умро 23. децембра 1949. године у Лозани (Швајцарска), Окружном суду поднели су његови наследници Роксанда, Мирослав и Феодор Нинчић и Споменка Нинчић-Шоћ.

"Пресудом Војног већа Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије од 15. јула 1946. године, између осталих  лица, пресуда је изречена и доктору Момчилу Нинчићу, рођеном 28. маја 1976. године у Јагодини. Он је осуђен на хапшење и принудни рад у трајању од осам година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од пет година, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства", наведено је у захтеву за рехабилитацију Момчила Нинчића.

Из образложења изречене пресуде, наводи се даље у захтеву, произилази да је Нинчић осуђен зато што је био министар у влади Слободана Јовановића у Лондону за време Другог светског рата. Из образложења произилази и да је Нинчић осуђен и зато што је заједно са осталим члановима владе, политички и вербално, подржавао четнички покрет који је организовао Драгољуб Михаиловић Дража, министар војни избегличке владе и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини. Поменута пресуда је, како се даље наводи у захтеву, очигледно идеолошке природе и није заснована на правно релевантним чињеницама.

Због свега наведеног, правни заступници Нинчићевих потомака захтевали су од Окружног суда да усвоји захтев за рехабилитацију и пресуду из 1946. године, све њене правне последице, укључујући и конфискацију имовине, прогласи ништавом, а др Момчила Нинчића неосуђиваним лицем.

Одлуком суда, поред Момчила Нинчића, рехабилитовани су и Косана Милошевић, некадашњи поручник Југословенске народне армије, која је пресудом Војног суда у Загребу 1951. године, била осуђена због непријатељске пропаганде, и Миљко Петровић, власник стругаре у Краљеву за време Другог светског рата, који је 1945. године оглашен кривим због повреде српске националне части.

Пресуда загребачког Војног суда од 10. фебруара 1951. године теретила је Милошевићеву, у то време поручника ЈНА, да је августа 1950. године колеги потпуковнику на улици рекла да је "народ на Косову незадовољан", као и да су "сви прави комунисти побијени". Пресуда због мишљења које је Милошевићева "јавно" изнела била је строга. Пошто ју је ухапсио, суд је Милошевићеву обавезао и на принудни рад у трајању од четири године. Некадашњем официру ЈНА су, поред овога, на годину дана одузета сва грађанска права, а осуђена је и на трајни губитак чина.

Миљку Петровићу је 2. јуна 1945. године Суд за суђење злочина и преступа против српске националне части у Чачку изрекао још строжу казну. Проценом тадашњих судских власти, Петровић је повредио српску националну част зато што је стругара у Краљеву, чији је био власник, радила и у време окупације. Осуђен је на трајни губитак српске националне части, седам година тешког присилног рада и конфискацију целокупне имовине.

Окружни суд разматрао је, али још није донео одлуку, и захтев за рехабилитацију Антона Шустера, лимара на двору Карађорђевића, кога су партизани стрељали у јесен 1944. године. У захтеву који је поднела Шустерова кћерка Оливера Карлсон наводи се да је овај некадашњи власник грађевинско-лимарске фирме стрељан без суђења неколико дана после хапшења. Породица никада није сазнала датум Шустеровог погубљења, а ни место на којем је сахрањен. Једина информација коју су добили у протеклих 60 година било је решење о одузимању имовине, које су примили две године пошто је Шустер одведен. У њему се наводи да се "конфискује целокупна имовина стрељаног Шустера Антона".

Антон Шустер је био власник лимарског предузећа, које је запошљавало двадесетак радника. Предузеће је градило и поправљало кровове и куполе на двору и Вазнесенској цркви. Шустер је био једини предузимач коме је било дозвољено да ради за двор. Иначе, породица Шустер била је задужена за радове на двору још од времена Обреновића. На основу докумената до којих је породица дошла, комунисти су због презимена мислили да је Шустер немачког порекла, па верују да је то био један од разлога за његово страдање.

Одлука по захтеву очекује се и за Јосипа Ерцеговића, бившег поручника Удбе, осуђеног на пет година затвора због непријављивања надлежнима да ће човек којег је познавао побећи у Италију. Пред судом се нашао и захтев за рехабилитацију Наталије Миленковић, једне од власница текстилне фабрике у Лесковцу "Јовановић и Поповић", коју су комунисти запленили, а Наталију и њене две сестре осудили на затворску казну.

--------------------------------------------------------------------------

Шта предвиђа Закон

Законом о рехабилитацији уређено је рехабилитовање особа које су са или без судске или административне одлуке, из политичких или идеолошких разлога, убијене, ухапшене или лишене неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имале су пребивалиште на територији Републике Србије. Захтев за рехабилитацију може да поднесе свако заинтересовано физичко или правно лице, а право на његово подношење не застарева.

– Поднети захтев мора да садржи личне податке особа чија се рехабилитација захтева и доказе о његовој оправданости. Уколико подносилац није у могућности то да уради, уз захтев подноси опис прогона или насиља са подацима који могу да послуже за идентификацију жртве и догађаја. Пре одлучивања о захтеву, суд прибавља потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана – објашњава Рамићева.

Рехабилитоване особе се, према закону сматрају неосуђиваним, а право на накнаду штете и повраћај конфисковане имовине биће уређено посебним законом.

Поступак за рехабилитацију подноси се окружном суду на чијој територији подносилац захтева има пребивалиште или на чијој територији је спроведен прогон или неправда. О захтеву одлучује веће састављено од троје судија у јавном поступку који је ослобођен трошкова и такса.