Упозорење за Пекинг

Од извештача "Журнала"
Мелбурн, 31. марта – Ништа од финала. То је реалност која може да заболи, али када се све сагледа, није ништа чудно. Напротив, за састав овог квалитета, за стање играча, који су се скупили у разним терминима из различитих лига, уз све то ослабљен, не само од Европског првенства прошле године у Београду, трон је, ипак, био превисок за наше ватерполисте. Уколико се сутра ујутру по нашем времену победи Шпанија и освоји бронза, која обезбеђује и одлазак на Олимпијске игре идуће године у Пекингу, биће остварен велики успех. У супротном – неуспех. У сваком случају пред нашим ватерполо савезом је велики посао да се сачува висок рејтинг у свету.

Мало тога нам иде на руку. Остали смо без Црногораца који су били значајна снага и репрезентације и квалитета укупног клупског спорта. Црна Гора оваква каква је представља као репрезентација респектабилну силу која с доста оптимизма може да очекује излазак на светску сцену.

Пораз од Хрвата с 10:7 колико био болан као неуспех, а посебно од ривала који још увек изазива неке емоције, није био неочекиван. И играчи су сами у најави говорили да ће бити тешко. Факта су јасна. Хрватска је у Мелбурну много јача него што је била у прошле две године, а Србија много слабија. У односу на полуфинале Светског првенства у Монтреалу пре 18 месеци Рудић је вратио Вићана, Бараћа, Врдољака, Хинића и Смодлаку. Наша репрезентација је остала без Црногораца (Злоковић, Јокић, Јановић, Гојковић, док се одсуство голмана Радића, уз дужно поштовање, не осећа), растао се од ње Трбојевић, Душко Пијетловић се повредио...

Рудић је сјајно рачунао. Вратио је најискусније играче, повукао их  из јаких лига усред сезоне, ослободио на тај начин младе одговорности. Уз све то жреб му је до полуфинала био као наручен. Снажна мотивација, жеља да се прекине дугогодишњи пост и Хрвати су створили екипу која је у Мелбурну јача од наше. И ту дилеме нема.

Сам меч готово ни једног тренутка није био равноправан. Приче да би било другачије да смо смањили на 8:6 не пију воду, јер то нису били тренуци успона целе наше екипе или кризе Хрвата већ појединачни напори, пре свега Владимира Вујасиновића да проба да направи чудо. Али то се није догодило.

Треба бити реалан, оваква екипа није била зрела за финале. Одбрана која је држала игру до полуфинала је пала, напад се није дизао током првенства. До центара се тешко долази, јак пресинг на Шапићу даје резултате, млађи без храбрости да тада преузму ствар у своје руке. Има и других елемената на које је указивао капитен Вујасиновић.

Бронза или не, тек Мелбурн ће отворити многа питања у систему српског ватерпола. Анализа стања, проналежење путоказа ка новим успесима су императивни задатак. Није лако, правих клубова сем Партизана нема, тренера је све мање, таленти више нису бројни. Играчи из иностранства играју у различитим лигама, степен спремности је неједнак.