Искривљено хашко огледало

Пристизање информација о штрајку глађу Војислава Шешеља у притворској јединици хашког Трибунала још једном је поларизовало дубоко подељену српску јавност. Док су код присталица радикала ове вести будиле очекиване реакције о јуначком држању њиховог лидера, у другом делу јавности преовладавали су или игнорисање и прећуткивање, или пак злуради коментари, препуни личне нетрпељивости према Шешељу.

Мада за овакве у најмању руку опречне реакције није било ни основа ни потребе, оне нам још једном сведоче о дубоком јазу унутар наше политичке стварности, као и о "секташком" поимању демократских вредности које важе само за неке, а не за све. Наиме, без обзира на то какав је наш личан став према Шешељу као једној од доминантних личности српске политике деведесетих година, то не би требало да нас одведе у острашћеност која превиђа да се према њему крше основна људска права, те да је његов штрајк глађу ultima ratio (последње средство) које користи да би та права, која сваком појединцу припадају, одбранио.

Овде се чак не ради ни о политичким и правним квалификацијама рада Трибунала, већ о односу система према појединцу лишеном не само слободе, већ и права која иначе припадају притвореницима. Скоро четворогодишње одлагање почетка главног претреса не може се ничим оправдати, као ни рестриктивне мере према посетама родбине, наводно сужене да се заштите идентитети заштићених сведока те спречи опструирање поступка од стране оптуженог. Збиља је тужан систем који се плаши појединца и његовог опструирања процеса толико да мора да му сужава притвореничка права, чак и ако занемаримо да је Трибуналу за прикупљане доказа против Шешеља било потребно безмало четири године, као и то да су сви који су се добровољно предали Хагу, осим лидера СРС, били пуштени да припремају своју одбрану са слободе.

Наметање бранилаца у приправности да би се спречило да Шешељ "претвори суђење у циркус" претвара се у нешто далеко горе од тога – у систематско кршење не само Правилника суда, већ и међународног права од стране Трибунала. Поштом је Шешељу прво онемогућено да се сам брани пред судом, сходно члану 45 Правилника, а потом да му у припремању одбране помажу правни саветници које је сам одабрао, претресно веће Трибунала му је наметнуло stand by браниоце са којим окривљени не жели да комуницира јер нема у њих поверења. Тиме су не само наметнути адвокати прекршили члан 5 "Кодекса о професионалном понашању одбране пред Трибуналом", већ су тешко повређена основна људска права из Међународног пакта о грађанским и људским правима, који јемчи сваком оптуженом "да се брани сам или уз помоћ правног заступника по свом избору"(чл. 14), а никако помоћу наметнуте одбране.

Оваква груба кршења основних људских права, као и начела хуманости и равноправности странака у поступку као да нимало не тангирају оне који су према Шешељу нетрпељиви из личних или идеолошких побуда. Они не поимају да се у искривљеном хашком огледалу, уместо њима неомиљеног Шешељевог лика, овим гестом заправо огледају сами. Јер, прећуткивање или одобравање кршења основних људских права и демократских вредности које прокламује модерна цивилизација под изговором да "нема демократије за (стварне или проглашене) непријатеље демократије" у свом злокобном еху лако може да се претвори само у оно – "…нема демократије", поготово у случају када се јавност додатно прави глува и слепа на њихово очигледно кршење .