Музика добре воље

После скоро две деценије, на Коларцу је недавно свирао познати словеначки кларинетиста Дарко Брлек. За ову прилику изабрао је Моцартов Концерт за кларинет и оркестар А дур К 622, који је славни композитор написао пред сам крај свог живота. Брлека је пратио Симфонијски оркестар РТС под управом диригента Антона Нанута, такође госта из Словеније, истакнутог уметника, маестра из оне такозване старе гарде. Топлим, лирским звуком последњег Моцартовог концерта Брлек се ове године представио и публици у Француској, Немачкој и Македонији. Он је иначе веома мобилан и послован уметник. Пола године му, каже, прође у хотелских собама. Ништа чудно, кад је неко и дугогодишњи директор чувеног Љубљанског фестивала, уз то, од прошле године, и председник ЕФА, Асоцијације европских музичких фестивала, чији је један од 115 чланова и наш Бемус. Једини из наше земље.

ИНТЕРВЈУ
Љубљански фестивал и асоцијација ЕФА су вршњаци, постоје од 1952. године. Тренутно сте први човек обе ове институције. Шта се у овом дугом раздобљу променило и на музичкој карти Европе?

– Време чини своје и, наравно, много тога није као пре, али, ипак, ЕФА је остала оно због чега је и настала: асоцијација музике добре воље, музике без граница. У њој су чак и неки придружени чланови са других континената, као што су Јапан, Мексико, Израел и Либан. Чак и у оној Европи хладног рата, подељеној гвозденом завесом, музика је пролазила кроз разне њене "рупе" и канале. И на Истоку је било добрих фестивала, у Прагу, Варшави, Софији... И они су били чланови те велике европске фестивалске породице. Наш Љубљански у ЕФА је већ 28 година. Данас је музичка комуникација далеко лакша, премда опет имамо једну неупоредиво блажу поделу: ЕУ и они изван ње. Пошто ЕУ често финансира пројекте оних који нису у заједници, седиште ЕФА је, пре три године, пресељено из Женеве у Белгију – у Гент и Брисел. Иначе, примећујем да неке нове чланице ЕУ, као што су Чешка, Словачка, Мађарска, издвајају мање средства за музику него пре. Њихови пређашњи системи изгледа да су били издашнији према музичкој уметности. Видели су у њој могућност да се боље покажу пред светом.

Каква је ситуација са Словенијом, која се, такође, укрцала у "прву класу" тог већ фамозног европског воза?

– Срећом, нама се такве ствари нису десиле. Култура је увек била јако важна за наш национални идентитет, па тако и музика. Поносни смо на то. Верујем да ће тако и остати. Додао бих да су наша четири фестивала чланови ЕФА, а имамо их још поприлично.

Да ли се данас зна тачан број фестивала на овом "најстаријем" континенту

– Тачан број ја не знам, али заиста их има много. У ЕФА се учлањују и угледни мултифестивали, какав је и наш Љубљански. Ни је ту баш све музика. Ја понекад, у шали, кажем да у Словенији готово свако село има некакав свој фестивал. Није то само она насушна потреба за културом. У многим земљама фестивали су постали нека врста туристичке "моде". Они подижу ниво понуде. Од тога се живи, пуне хотели, ресторани, продавнице... Фестивалски бизнис данас и те како рачуна и са интернетом. У Београду, рецимо, можете купити карте за Љубљански фестивал.

Ви сте већ 14 година на челу тог великог фестивала. Каквих новина код вас има?

– Ако вас статистике занимају, прошлог лета, током девет недеља, имали смо 106 концерата и представа које је видело 78 хиљада посетилаца. То би била једна добра година. Али, било их је још у нашој дугој историји, кроз коју су прошли многи најугледнији светски музичари. Из Србије су нам последњих година долазили Стефан Миленковић, Ксенија Јанковић, Београдска филхармонија три пута, више певача... Ми се сада већ увелико спремамо за следећи 55. фестивал. Преузели смо и стари хабзбуршки замак који годишње посети око 400 хиљада људи. Сада је у игри и нова успињача која публику за минут превезе до замка на брду.

А клариниста Дарко Брлек... Где је он у тој великој фестивалској причи