Успомене светског путника

Од нашег специјалног извештача
СОЛУН – Немачки редитељ Вим Вендерс, аутор 40 кратких и дугометражних филмова (први је снимио 1967), централна је личност 47. Солунског филмског фестивала. Фестивал је приредио ретроспективу од 27 Вендерсових филмова коју прати велика изложба фотографија његове супруге Донате у Музеју фотографије, за студенте и госте фестивала организована је његова мастер класа, а на синоћној узбудљивој свечаности и дворани Олимпион, уручена му је награда "Златни Александар" за изузетан допринос светском филму. Сваки сусрет са Вендерсом је попут читања какве занимљиве филмске књиге. Радо је пристао на интервју за "Политику".

ИНТЕРВЈУ
● Солунска ретроспектива Ваших филмова пружила је могућност за подсећање да сте на шпицама веома ретко потписани и као аутор сценарија. Бежите од писања?

– Већ после својих првих филмова схватио сам да мој дар није писање, у најмању руку, није писање филмских дијалога. Мој дар је посматрање ствари, осећај за место и атмосферу, смисао за филмску структуру. Када дође ред на писање, поготово на онај део када треба да замислим како и шта филмски ликови треба да причају, суочим се са тим да то не умем. Сценарија сам писао за своје прве филмове, јер сам као филмски стваралац стасавао унутар оног што се зове теорија аутора која подразумева да филмски аутор треба да буде и писац, и редитељ, и глумац, и продуцент својих филмова. Али, ову теорију сам брзо напустио јер сам срећом схватио да су у процесу писања, нарочито у процесима глуме и продукције, други бољи од мене и да је боље користити постојеће ресурсе и туђе могућности.

● У времену Вашег филмског одрастања седамдесетих година прошлог века, било је тешко наћи филмске писце?

– Веома тешко и то управо због теорије аутора. Јер, онај који је умео да пише, тај је и сам био редитељ и писао је за себе. Оно мало сценариста који су постојали тада у Немачкој, писали су искључиво за телевизију а не за филм. Зато сам се ја окренуо новелистима, књижевницима чија сам дела поштовао – Петеру Хандкеу, Сему Шепарду. Много нас се тада окренуло књижевницима, јер француски "нови талас" и немачки "нови филм" седамдесетих није етаблирао професију филмског сценаристе. Лично сам веома срећан што радим са филмским писцима и продуцентима, уједно поштујући ауторску идеју и то уз помоћ књижевника.

● Ваша ретроспектива показује тачност Ваше својевремене изјаве да од секса и виолентности више волите саксофон и виолину на филму?

– Нажалост, огроман део светског филмског стваралаштва припада мушком свету и морам да признам да ми таква филмска визија све више постаје досадна. У природи је жене да је не привлачи насиље, оно привлачи мушкарце. Ако у историји филма погледате ко су аутори насилних или ратних филмова, међу њима ћете наћи занемарљив број жена, јер оне не комуницирају насиљем. Уз насилне видео и компјутерске игрице нећете наћи жене, баш као ни у салама у којима се приказује порнографија. То није њихов свет. Морам да признам да ме много више привлачи начин на који жене посматрају свет. У сваком миротворном процесу на свету запазићете да је жена та која га је осмислила и која је носилац иницијативе. Жену више привлачи мир него рат, ратови су у природи мушкарца. То, међутим, није и моја природа и као филмски стваралац сматрам да је дужност филма да пређе огроман пут како би, ако не променио, бар ублажио такву природу и окружење.

● Ви сте светски путник, путовања и упознавање људи својевремено су били разлози да почнете да снимате филмове. Који су данас разлози да наставите да их снимате?

– Разлози су у томе да видим како људи живе, да их културолошки боље разумем, да схватим њихову традицију. Но, данас постоји нешто што ме занима више него било шта друго и моји филмови се тиме баве већ дуже време. То је нарастајући јаз између богатих и сиромашних свугде у свету. У време када сам ја одрастао већина људи припадала је средњој класи, а данас када погледам око себе видим само веома богату мањину и екстремно сиромашну већину и ништа између. То је нешто што ме много брине, баш као што ме брине и што не видим начин на који то може да се превазиђе. Поготово у овом времену изгубљеног социјалног и друштвеног веровања и друштвене одговорности. У време када сам растао у послератној Немачкој људи су осећали одговорност за друге људе, за разлику од данашњег тренутка када се нико низашта не осећа одговорним и одбија сваки ваш покушај да му пробудите одговорност. Све то води катастрофи, јер ће се постојећи јаз све више и брже проширивати.

--------------------------------------------------------------------------

Кољевић наш представник

СОЛУН, 22. новембра – На иницијативу посленика Балканског филмског фонда и Федерације сценариста Европе, уз свесрдну подршку фестивалских челника и Mинистарства за културу Грчке, у Солуну се одржава и дводневна Конференција европских сценариста.

Међу угледним филмским писцима Европе је и наш представник, сценариста и редитељ Срђан Кољевић, који активно учествује у дискусијама на све три конференцијске теме: прича, права и новац. Ове сценаристичке теме прецизно су разрађене и подељене на занимљиве подгрупе, као што су: "Бити сценариста у Европи – садашња ситуација", "Лектура и Шрајберова теорија", "Сценаристика у 21. веку", "Исповест сценаристиног опасног ума", "Финансијске импликације у сценаристичком писању у Европи"... Атмосфера на конференцији позитивна и конструктивна, излагања шармантна, често и духовита како и приличи људима од вештог филмског пера...

Од данашњих фестивалских збивања, пажњу привлачи наступ филма "Сутра ујутру" Олега Новковића у такмичарском програму "Балкански преглед".