Нови партнери, стари ривали

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Азија је последњих дана централна дипломатска позорница света: Буш је прво био у Вијетнаму, потом у Индонезији, продужава за Јапан, Блер посећује Авганистан. Али највећу "тежину" свакако има самит лидера две земље које чине више од трећине човечанства и две, на почетку 21. века, најдинамичније економије: Индије и Кине.

Председник Ху Ђинтао је управо завршио званичне разговоре у Њу Делхију у који је стигао у понедељак. Споразуми, протоколи и меморандуми (укупно 13) потписани су, дате су изјаве и објављено званично саопштење. Пре него што (у четвртак) отпутује у суседни Пакистан, посетиће Мумбај (Бомбај) и Агру, где је чувени Таџ Махал…

Довољно простора

Хуова посета је добила епитете "историјске" не само због чињенице да је он први кинески председник који у Делхи стиже после десет година, већ и због нових околности кад је реч пре свега о Индији – њеног новог статуса на глобалној сцени као помаљајуће економске суперсиле – али и новог прагматизма који у њиховим међусобним односима већ неко време чини противтежу њиховом старом ривалству и међусобном неповерењу.

Неки од тих елемената нису промакли ни на самом Хуовом доласку у Делхи. Његов домаћин, премијер Манмохан Синг није га дочекао на аеродрому (Буша пре неколико месеци јесте). Ху је у Делхију имао и неформални "дочек": неколико стотина тибетанских избеглица поздравило га је демонстрацијама.

Разговори Синг–Ху одаслали су, међутим, неколико занимљивих и важних порука. Једна од њих је дефиниција председника Хуа да су "Кина и Индија две важне земље у настајућем мултиполарном светском поретку". Кључном је, такође, оцењена и његова изјава да "има довољно простора за обе да расту заједно". (Једна од главних теза кинеске штампе овим поводом гласи пак да је кинеско-индијско партнерство "од глобалног значаја".)

Сличне комплименте упутио је и домаћин. Потписани споразуми, који су иначе унапред усаглашени, односе се на финансије, информације, енергију, науку и технологију, пољопривреду, образовање… Најзапаженији је при том програм који треба да омогући да међусобна трговина, са овогодишњих 20 милијарди долара, до 2010. буде удвостручена (пре 15 година износила је само 260 милиона).

Кина неће "опструирати" индијско-амерички нуклеарни споразум (управо оверен у америчком Сенату) који ће Делхију отворити врата строго контролисаног тржишта нуклеарног горива и технологије. Између два министра иностраних послова биће установљена "врућа линија", а није промакло ни оно што је председник Ху, на посебном сусрету, рекао лидерима две индијске комунистичке партије (које подржавају садашњу владу Националног конгреса): "Будите прагматични, ово је ера глобализације…"

Хималајски лед

Самит у Делхију није, међутим, донео значајнији помак ни по једном спорном питању због којих индијско-кинески односи повремено подсећају на хладноратовске. Главни проблем: питање границе на Хималајима, нерешен од међусобног кратког рата 1962, опстаје – њиме ће се и даље бавити заједничке комисије и комитети. Колико је жив, посведочила је прилично провокативна изјава кинеског амбасадора у Делхију уочи доласка председника Хуа, када је индијску савезну државу Аранунчал Прадеш прогласио кинеском територијом.

Два азијска џина су пре свега такмаци у региону, где се њихово ривалство води по хладноратовском принципу "нултог збира": добитак за једног губитак је за другог, и обрнуто. Индија тако не крије забринутост због кинеских настојања (и практичних резултата у томе) да у своју орбиту увуче неке земље из непосредне индијске "зоне", попут Бутана, Непала, Бангладеша, Шри Ланке, Малдива и Бурме.

Пакистан, главни индијски противник, већ дуго је стратешки партнер Кине, снабдевач нуклеарним технологијама и наоружањем. Као могућност, на самиту је, додуше, као могућност поменута и нуклеарна сарадња Делхија и Пекинга, домети су остали нејасни. Кинеска страна се, пак, пожалила на баријере на које њени бизнисмени наилазе у Индији…

Самит је у сваком случају донео детант: питање је сада којом брзином ће се отапати хималајски лед. Формула истовременог партнерства и ривалства ће свакако остати оквир за дуже време, с обзиром на супротстављене интересе (надметање на пијаци глобалних енергетских ресурса при том је најупадљивије), међусобне неједнакости и различитости. Кина је сада у предности на свим пољима, од међународног статуса (чланица Савета безбедности, противи се индијским амбицијама да и она уђе у тај клуб), до економске снаге (Индија је јача само у софтверској индустрији и у броју милијардера).

Експерти, међутим, већ дуго полемишу око тога да ли су кинеске предности привремене и у којој мери су (не)достижне, с обзиром на разлике у политичким системима и последицама које би то могло да има у будућности. Кина је још једнопартијски монолит, Индија динамична демократија. "Индија је хаотична на површини, али постоји консензус у дубини система", констатује један амерички професор. "Код Кине је обрнуто: стабилна је на површини, али не и по дубини." То је подвучено и у јучерашњем коментару "Тајмс ов Индија": "Ми имамо заједничке економске интересе, али наши политички системи немају ништа заједничког".