Настрадао издавач Владимир Димитријевић

Владимир Димитријевић, рођен 1934. године, оснивач издавачке куће из Лозане „Лаж дом”, заљубљеник у књиге и фудбал, човек који је, према речима Дејана Медаковића, деценијама монашки скромно и предано водио своју личну борбу да у једном бахатом и неправедном свету представи свој страдални српски народ, погинуо је у саобраћајној несрећи, на путу од Швајцарске ка Паризу.

Фудбал га је као младића прославио у Београду, студирао је права, а у свет је отишао 1954, са двадесет година, прво у Милано, затим у Цирих. Године 1966. основао је у Лозани „Лаж дом”, издавачку кућу, једну од најактивнијих и најцењенијих на француском говорном подручју (сваке године објављивала је нових 110 наслова), која је издала најбогатију библиотеку словенских превода у свету. Седиште је имала и у Паризу, а књижаре у Лозани, Бриселу, Београду и Москви.

„Био сам баштован, радио сам у фабрици сатова, а све време сам био близу књига, вртео се око књижара. С друге стране, био сам под сталном претњом полиције да ће ме депортовати даље, међу кенгуре или у Канаду”, својевремено је причао Димитријевић. Прва књига из српске књижевности коју је на француском језику објавио био је „Дневник о Чарнојевићу” Милоша Црњанског, и била је то трећа књига „Словенске колекције”, после Белог и Мандељштама. Почетком осамдесетих његово издање „Сеоба” Црњанског, на француском језику, било је проглашено за преведену књигу године. Међу преводима из српске књижевности предњачила су и дела Борисава Станковића, Симовића, Тишме, Добрице Ћосића, као и Бранимира Шћепановића. Школски другови били су му Вава Христић и Борислав Радовић, а и касније у животу око Владимира Димитријевића, човека велике ерудиције, окупљали су се значајни писци, филозофи, историчари, публицисти. Вођен идејом да направи мост између Истока и Запада, у Београду је створио издавачки центар, како би путем идеја и књига обновио културне везе са светом раскинуте идеологијом, политиком и ратом. Међу насловима објављеним код нас истицали су се „Нова историја српског народа” Душана Т. Батаковића, „Бомбе и лажи, Ризница глупости мондијалиста”, затим књиге полемичара Патрика Гофмана, „Амерички кошмар испричан мом коњу”, „Ко је убио Исуса” Жака Патерноа, „Косово, икона српства” Радивоја Поповића, „Понор” и „Саслушавање” Владимира Волкова, „Крв петролеја – Босна” Пјер-Марија Галоа и многе друге.

Деведесетих је Димитријевић у потпуности био у служби истине о српском народу, и кућа „Лаж дом” у то време на Западу је доживела велики бојкот. Говорио је: „Био сам критикован свуда, на ТВ и на радију, а у новинама су организовали анкете против мене. Био сам оптуживан за културно-етничко чишћење. Све моје књиге, више од хиљаду наслова, биле су склоњене из књижара. Када је отпочињао рат у бившој Југославији, у Француској и Швајцарској нису ни знали где се та земља налазила. Али, издржао сам, и сада из тог бојкота излазим зато што се Запад уморио од моде сатанизације Србије”. Књига Владимира Димитријевића „Живот је округла лопта”, објављена пре више од десет година, чудесна је химна посвећена Дарку Гилеру, пријатељу из младићких, фудбалских дана, али и спорту, пишчевом животу, као и књижевној уметности и потреби за дивљењем тако прирођеној људској природи. Владимир Димитријевић, који је на најбољи начин проширио српски духовни простор, још крајем осамдесетих је рекао: „Интуитивно осећам да ће словенска духовна филозофија одиграти велику улогу у следећем веку, да има нечега у филозофији Флоренског и Берђајева, што ће њихове идеје учинити живим и пророчанским у 21. веку.”

Марина Вулићевић