Леопарди насрћу на крменадле

Чланство у ексклузивном клубу богатих више не подразумева само владање копном у "аждајама које лете по асфалту брже од 250 километара на сат". У нове статусне симболе дизајнираног раја спадају и суперлуксузна пловила на води. Обавезно сланој! Закупљени "паркинг" у маринама Монтекарла, Ибице и Хвара је обавезан. Сајмова наутике је све више, од Ђенове, Диселдорфа, Мајамија, Барселоне, Лондона и, однедавно, Београда. Кажу да хедонизам на пучини нема алтернативу. А ко влада копном и морем има претензије да завлада и ваздушним простором. То, наравно, не значи да српски бумбари откупљују расходоване "мигове" на тендеру у Батајници. Једини проблем представља чињеница да је лакше доћи до податка ко су спонзори наших највећих политичких партија и колико је заиста коштала предизборна кампања него ко је газда млазњака који рулају сурчинском пистом.

Колико је заиста новца потребно за живот на високој нози у Србији? Најмање 60.000 евра годишње, тврди пуниша више средње класе који вози "фолксваген туарег" и чија супруга управља "мерцедесом купе", а заједно уживају у јахти дугачкој "само" тринаест метара којом крстаре по црногорско-хрватским територијалним водама, на којима последњих година, иначе, влада прилична гужва. По таласима плавог Јадрана све чешће се мимоилазе Роман Абрамович, Том Круз, Мајкл Даглас. Али, и ми капетане за дуге пловидбе имамо.

Национални наутички понос брани власник телевизије "Пинк" Жељко Митровић, који је после Монтекарла и Црногорског приморја, својом луксузном јахтом, вредном 2,5 милиона евра, упловио у хварску марину, омиљено одредиште хрватских и светских џетсетера, а потом попио кафицу на риви са Тончијем Хуљићем.

Дејан Бодирога, некадашњи капетан кошаркашке репрезентације Србије, купио је јахту од свог пријатеља Дина Рађе којом је такође крстарио Далмацијом. Јахта је дугачка 20 метара, има три луксузне кабине и опремљена је врхунском технологијом. Цена половног издања ове морске але креће се и до два милиона евра, а Бодирога је Рађи наводно искеширао 2,5 милиона евра. Није тајна да су барску марину користили Горан Бреговић и Дејан Савићевић. На последњем барском сајму наутике калкулисало се да су власници изложене јахте "Сансикер", по цени од 1,2 милиона евра, велики увозници кафе из Србије, док се за остале купце тврдило да су власници коцкарница у Београду и лиферанти војне опреме...

Са уздасима су завиривали у унутрашњост јахте "Першинг" која припада једном од хероја српског џет-сета Миодрагу Костићу Колету, чија романса са кћерком његовог, претпостављамо, бившег пријатеља, тренутно пуни пуни београдске таблоиде. Цена јахте била је 1,2 милиона евра.

Међутим, адреса на копну ипак сведочи о истински привилегованом статусу и чланству у ВИП класи Србије. Раскошна вила на Дедињу или Сењаку, дуплекс у строгом центру ли код "Арене" и ранч на Авали или Копаонику остали су симболи финансијске моћи. Од Пека Дапчевића до – тајкуна новог миленијума. Послуга се, додуше, променила – некадашње "зуске" из Ковачице замењене су школованим куварицама, кућним помоћницама и дадиљама који су постали део породице.

Део фамилије остали су "мерцедеси", "бембаре" и "аудији", а придружени чланови постали су "ферарији", "масерати", "ролс ројсеви" и "поршеи". Џипови су остали омиљена мачоистичка маскота момака од милиона евра. Нарочито мирнодопска верзија "хамера".

Школовање деце у приватним школама остало је императив. С обзиром на то да су многе британске и америчке интернационалне школе отвориле своје образовне "експозитуре" по елитним градским брдима, наше пунише се, осим слања деце у интернате у Швајцарској, све чешће одлучују да њихови малишани седе у клупама са децом дипломата на привременом раду у Србији. Учење страних језика и бављење престижним спортовима је обавезно, како би се на време припремили за упис на неки од престижних универзитета у Великој Британији, чија школарина износи од 18.000 до 25.000 евра. 

Када не плове Карибима, Бахамима, Малдивима, не уживају у скијалиштима "Три долине" и не иду у шопинг у Милано, Париз и Дубаи, под слоганом "Ја бирам проверено", принуђени су да испијају кафу у "Силиконској долини" и точе прескупи шампањац на једном од сплавова нанизаних на огрлицу Савског језера. С обзиром на то да припадници ВИП касте имају резервисана (читај – закупљена) места у свим тренди клубовима у граду, обичан свет на своје место у "Доријан Греју", "Заплету", "Франшу", "Калемегданској тераси" – у дневној варијанти и на сепаре у "Блек пантерса", "Хуа хуа", "Реке" и "Кајака" чека данима.

Стилиста који богате учи првим словима из буквара елеганције, Ашок Мурти подсећа да је нова класа имала ту несрећу да изникне у амбијенту санкција и да своју статусну естетику гради у друштву изолованом од информација о дешавањима на светској модној сцени, тако да је њихов визуелни идентитет био "ничим изазвана аутохтона компилација свега и свачега".

Као најпрестижнија робна марка одеће етаблирао се немачки "Хуго Бос". Можда се тајна крије у чињеници да је овај произвођач скупе конфекције шио у Југославији, пре свега у "Клузу", а они који су знали неког у "Клузу" могли су на скоро сасвим легалан начин да дођу до понеког доброг комада. У међувремену је тржиште освојио и "Пал Зилери", јер је за време санкција овај бренд преко својих гламурозних презентација остао једина веза са светом мушке моде, нарочито италијанске. Као "најпрестижније" име издвојио се "Армани".

"Можда најтрагичнији део гардеробе овог слоја представља избор ципела. Пошто класична ципела никако не долази у обзир, а не постоји изграђена свест о различитим категоријама обуће (спортска, неформална, пословна, модна…), на ножицама бумбара налази се нешто тешко замисливо. И ту се генетика сурово поиграла са становницима нашег подручја. Припадамо групи оних који имају најшире стопало, тако да суптилнији калупи врло брзо заличе на опанке, како на мушким, тако и на женским ногама", каже Ашок Мурти.

Посто је српски мужјак, без обзира на статус, генерално стидљив, али то камуфлира својом агресивном набуситошћу, Мурти примећује да се он тек потпуно изгуби када се нађе пред избором детаља, као што су кравата, сат, кошуља и дугмићи за кошуље. Како припада менталитету који највише зазире од индивидуализације, тако се и у овом окружењу трендови креирају методом "цопy – пасте". То значи да, ако неки детаљ залута у ово окружење, онда се његов погубан утицај шири као шумски пожар.

"Сетимо се "паћоти" четвртастих ципела, каро кошуља или последњег крика – ружичастих кравата. На овај начин се бирају и сатови, аутомобили, па чак и љубавнице", прича Ашок Мурти.

Новинар Вања Булић тврди да, према мерилима савременог света, Србија нема високо друштво. Тачније речено, оно се налази на нивоу америчког високог друштва након Првог светског рата, када су ратни профитери постали личности од угледа, који се може купити.

"Високо друштво подразумева спој капитала, интелектуалне моћи и учешћа у јавном животу. Они који имају паре избегавају јавност, а они који имају интелектуалу моћ, немају паре, и јавно су експонирани углавном као уметници. Зато се ствара привид да наше високо друштво чине естрадне личности, које учесталим јавним појављивањем ван естрадне сцене само доказују да се парама не може покрити образовна и интелектуална празнина", објашњава Булић.

Тест за високо друштво је за Булића увек келнер који на овалу носи пиће и мезе. На њега чланови овдашњег високог друштва насрћу као леопард на крменадлу, па се догоди да га у гунгули и оборе, што је добар знак. Јер, у таквим ситуацијама ниско пада само келнер, али не и високо друштво.

Али, како каже мото "Асоцијације аутентичних хедониста Србије" – хедонизам јача организам!