Распродаја бола

Породична трагедија у Србији која се догодила у Нишу, када је мајка бацила својудецу са терасеи затим извршиласамоубиство, по ко зна који пут отвара питање медијског извештавања о жртвама насиља. У већини наших медија догађај је приказан тако да је угрозио сваку приватност и достојанство жртава и њихове породице. Извештај су пратиле слике са „потоцима крви” са места трагедије.Морално и професионално-етички је недопустиво да медији на такав начин извештавају о овом и сличним догађајима. Заиста, извештаји медија о тешким злочинима честоизгледају као слике из полицијске и судско-медицинске истраге. Или још горе као призори из хорор филмова где се виде крвави трагови по улици, зидовима и поду куће.

Додатно морално гнушање изазивajу неке медијске куће којe личне и породичне трагедије приказују у пакету са политичким трачевима, полупорнографијом и „причама” са естраде. Порука је да је све на продају па и људска бол. Да ли су уредници који су пуштали ,,реку крви из Ниша” имали на памети породицу у којој се ово десило?

Различити облици насиља јесу део наших живота и медији имају професионалну обавезу да то бележе. Насиље је, очито, „медијска роба” која се свуда па и код нас „добро продаје”. Ове „робе” има и на филму, уинформативним и документарним емисијама телевизије, штампаним медијимаи њиховим интернет издањима. Код људи постоји оправдан страх од насиља и жеља да се оно схвати. Ту се онда умећу медији са својим начином маркирања и приказивања догађаја. Проблем се јавља када се насиље кроз медије конструише на такав начин да се развија култура страха. Желећи да побуде пажњу конзумента, медији лако склизну у приказивање догађаја тако да подстичу и социјалне и индивидуалне страхове.

У истраживању о насиљу у нашој дневној штампи дошао сам до сазнања да се глагол убити често претвара у „садизам језика”. Наш богат и помало „љут” језик у описивању убиства може само додатно да застраши читаоце када се користе глаголи попут „искасапити”, „сасећи”, „преклати”, „поморити”, „масакрирати” итд. Што суновинетаблоиднијеовај речник је израженији. Новинари не треба никада да забораве да прилози са садржајем насиља могу да изазову реална узнемирења и страх код људи, поготово деце. Медијске садржаје користе и људи с различитим психичким тегобама и личним траумама на које овакве слике остављају болне трагове. Неке особе могу доживети накнадну виктимизацију због поистовећивања са сличном ситуацијом коју су доживели у стварном животу.

Медијска етика треба да подразумева професионализам али и одговорност, a не новинарски екстремизам и неодговорност. Проблем је за друштво када медији банализују живот и друштвене односе. Или када себе види кроз борбу на тржишту где је све дозвољено.Нажалост, из медијског једноумља које је ово друштво имало више одпола века, доживљавамо парадокс слободе: у транзиционом капитализму водиље многим медијима данас субаналност, примитивизам, јефтина демагогија, неодговорност и деинтимизација која иде чак и до ,,распродаје људске туге”.

*Професор социјалне патологије на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију БУ