Rasprodaja bola

Porodična tragedija u Srbiji koja se dogodila u Nišu, kada je majka bacila svojudecu sa terasei zatim izvršilasamoubistvo, po ko zna koji put otvara pitanje medijskog izveštavanja o žrtvama nasilja. U većini naših medija događaj je prikazan tako da je ugrozio svaku privatnost i dostojanstvo žrtava i njihove porodice. Izveštaj su pratile slike sa „potocima krvi” sa mesta tragedije.Moralno i profesionalno-etički je nedopustivo da mediji na takav način izveštavaju o ovom i sličnim događajima. Zaista, izveštaji medija o teškim zločinima čestoizgledaju kao slike iz policijske i sudsko-medicinske istrage. Ili još gore kao prizori iz horor filmova gde se vide krvavi tragovi po ulici, zidovima i podu kuće.

Dodatno moralno gnušanje izazivaju neke medijske kuće koje lične i porodične tragedije prikazuju u paketu sa političkim tračevima, polupornografijom i „pričama” sa estrade. Poruka je da je sve na prodaju pa i ljudska bol. Da li su urednici koji su puštali ,,reku krvi iz Niša” imali na pameti porodicu u kojoj se ovo desilo?

Različiti oblici nasilja jesu deo naših života i mediji imaju profesionalnu obavezu da to beleže. Nasilje je, očito, „medijska roba” koja se svuda pa i kod nas „dobro prodaje”. Ove „robe” ima i na filmu, uinformativnim i dokumentarnim emisijama televizije, štampanim medijimai njihovim internet izdanjima. Kod ljudi postoji opravdan strah od nasilja i želja da se ono shvati. Tu se onda umeću mediji sa svojim načinom markiranja i prikazivanja događaja. Problem se javlja kada se nasilje kroz medije konstruiše na takav način da se razvija kultura straha. Želeći da pobude pažnju konzumenta, mediji lako skliznu u prikazivanje događaja tako da podstiču i socijalne i individualne strahove.

U istraživanju o nasilju u našoj dnevnoj štampi došao sam do saznanja da se glagol ubiti često pretvara u „sadizam jezika”. Naš bogat i pomalo „ljut” jezik u opisivanju ubistva može samo dodatno da zastraši čitaoce kada se koriste glagoli poput „iskasapiti”, „saseći”, „preklati”, „pomoriti”, „masakrirati” itd. Što sunovinetabloidnijeovaj rečnik je izraženiji. Novinari ne treba nikada da zaborave da prilozi sa sadržajem nasilja mogu da izazovu realna uznemirenja i strah kod ljudi, pogotovo dece. Medijske sadržaje koriste i ljudi s različitim psihičkim tegobama i ličnim traumama na koje ovakve slike ostavljaju bolne tragove. Neke osobe mogu doživeti naknadnu viktimizaciju zbog poistovećivanja sa sličnom situacijom koju su doživeli u stvarnom životu.

Medijska etika treba da podrazumeva profesionalizam ali i odgovornost, a ne novinarski ekstremizam i neodgovornost. Problem je za društvo kada mediji banalizuju život i društvene odnose. Ili kada sebe vidi kroz borbu na tržištu gde je sve dozvoljeno.Nažalost, iz medijskog jednoumlja koje je ovo društvo imalo više odpola veka, doživljavamo paradoks slobode: u tranzicionom kapitalizmu vodilje mnogim medijima danas subanalnost, primitivizam, jeftina demagogija, neodgovornost i deintimizacija koja ide čak i do ,,rasprodaje ljudske tuge”.

*Profesor socijalne patologije na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju BU