Реформе на референдуму

Марокански бирачи излазе данас на референдум поводом уставних промена које је у јеку политичких превирања широм Магреба и Блиског истока предложио краљ Мохамед Шести. Мароко је овог пролећа углавном мимоишао масовни народни гнев виђен широм арапског света. Питање је да ли ће предложена ограничења овлашћења монарха и назнаке демократизације политичког живота краљевине на стратешком раскршћу Европе, арапског света и Африке наићи на одобравања бирача.

Отправник послова амбасаде Краљевине Марока у Србији Мохамед Буасрија у разговору за „Политику” објаснио је значај референдума, али и даљег развоја односа две земље.

Која је суштина коренитих уставних промена за које је краљ Мохамед Шести рекао да су најважније у последња четири века постојања династије, а о којима ће се гласати на референдуму 1. јула?

Мароканска монархија је друга по реду најстарија монархија на свету и одатле њена легитимност и потпуно њено прихватање. Марокански суверен је држао историјски говор, којим је одговорио на захтеве многобројних политичких и цивилних организација. Треба посматрати овај корак у оквиру процеса реформи које је Краљевина започела још од Устава из 1996. године. Предлог новог устава је у ствари конкретизација онога што је већ остварено, почевши од доласка опозиције на власт 1997,усвајање новог Закона о породици 2000, који представља новитет и модел у арапско-муслиманском свету, као и оснивање Институције за правичност и помирење чији је циљ помирење земље са својом политичком прошлошћу, исправљајући све неправде које су претрпели марокански грађани због свог политичког мишљења. Препоруке ове институције су обухваћене новим предлогом устава. Садашња етапа развоја Марока улази у ову динамику и доприноси консолидацији демократских мароканских вредности.

Са друге стране, гласови који се дижу против новог устава представљају право на различитост коју ужива сваки Мароканац у вези са питањима која се тичу његове будућности јер је сваки устав резултат консензуса и компромиса. Предлог новог устава одговара очекивањима политичке класе, цивилног друштва и свих осталих друштвено-политичких сензибилитета. Све гаранције су дате за његову примену.

Мароко је 2008. добио унапређен статут од стране ЕУ, а Савет Европе је однедавно прокламовао Мароко партнером за демократију. То су сви знаци који још једном потврђују успех Марока на путу ка остваривању правне државе. Што се Марока тиче, мирне манифестације представљају саставни део друштвено-политичког пејзажа и никад нису биле предмет репресије.

Предлог новог устава обухвата врло широко поље питања – од јасне поделе власти између извршне, законодавне и судске, са једне стране, и права човека, са друге, што чини основне стубове у оквиру једне уставне парламентарне демократске и социјалне монархије.

Које решење је, на дужи рок, прихватљиво за Рабат за питање Сахаре, знајући да је недавно на још једну годину продужена мисија Уједињених нација (Минурсо)?

Да бисмо разумели овај регионални сукоб, морамо се вратити у прошлост. То је у ствари остатак хладног рата. Треба замислити у то време две суседне државе са супротним политичким и идеолошким оријентацијама. Референдум као решење је показао своја ограничења не само што се тиче мароканске Сахаре већ и у већини других сукоба. Независност ових јужних провинција од Марока је иреално решење као што је то чак изјавио и бивши специјални изасланик генералног секретара УН у мају 2008. Петер ван Валсум.

Савет безбедности је одувек позивао све стране на тражење једног обострано прихватљивог политичког решења кроз преговоре. Као одговор, Мароко је предложило 2007. један нацрт унапређене аутономије у оквиру свог територијалног интегритета и суверенитета. Самоопредељење се не остварује обавезно референдумом, као што се мисли. Преговори и даље трају како би окончали овај вештачки сукоб који угрожава интеграцију земаља Великог Магреба.

Нацрт новог устава гарантује ову аутономију и предвиђа једну унапређену регионализацију која даје нове смернице, могућности и средства за управљање територијом, а становништву јужних провинција право да сами воде рачуна о свим животним питањима. Дакле, аутономија Сахаре, у оквиру мароканског суверенитета и територијалног интегритета, једино обезбеђује трајно и дефинитивно решење овом сукобу у којем нема ни победника ни побеђеног.

Који је ниво развоја политичких и економских односа између Марока и Србије и какве су могућности за њихову консолидацију?

Односи између Марока и Србије су одлични и у сталном успону. Тачно је да нису на нивоу постигнутом раније са бившом Југославијом, али настојимо да то остваримо са Србијом као правном наследницом бивше државе. Они су врло стари и представљају понос за многе Мароканце. Генерације мојих сународника су овде студирале и данас учествују у доношењу одлука у Мароку, као што су неки држављани Србије, инжењери, лекари, и других професија, допринели развоју моје земље у прошлости. Наш данашњи циљ је постизање таквог нивоа који одговара одличним постојећим политичким односима.

Што се тиче потенцијала обе земље, треба рећи да Србија тежи ка интеграцији ЕУ, док Мароко већ ужива један унапређени статут са том Унијом, што ствара један будући простор за различите нивое и облике сарадње. Мароко предњачи у неким водећим секторима и његов географски положај може представљати једну капију за српску привреду. Са својим лучким инфраструктурама, аутопутевима и логистиком, он значи један велики потенцијал. Србија, са својим положајем у срцу Балкана и својим уговорима о слободној трговини са другим земљама, значи једно велико тржиште за Мароко, томе треба додати „ноухау” којим располаже ваша земља у многим доменима. Пољопривреда, на пример, представља један од тих сектора који располаже великим потенцијалима. Марокански фосфати су такође интересантни као и риболов, туризам, грађевинарство, инфраструктура и друге области које могу бити предмет заједничког интересовања.