САМО ЈЕ БАГЗИ ФАЛИО

Пушка која у првом чину виси на зиду по правилима драматургије треба да опали у трећем, завршном чину. Та правила за ове парламентарне изборе у Србији као да не важе. Већ је почело с пуцњавом. До крајњег рока за предају изборних листа (5. јануар 2007) остало је четрдесет дана, а судећи по артиљеријској припреми за изборни окршај пуцњава ће бити жестока.

Да ли ове изборе нешто разликује од претходних и зашто се актери понашају као да су баш ови судбоносни?

Прво, због усвајања новог Устава кампања је продужена на скоро три месеца што је много и за земље с бољим политичким навикама, мање лидерских и лидерчићских сујета и амбиција, одмеренијим медијима и мање политичких и економских проблема који се, због изборне грознице гурају у запећак и чије разрешење чека избор новог парламента и нове владе.

Потом, водиће се жестока борба не само за врх табеле, већ ће посебно бити занимљива борба за опстанак у елитном страначком друштву. Најмање три партије озбиљних намера, солидних потенцијала и позамашног претходног опозиционог и/или властодржачког искуства, аналитичари сврставају међу оне које ће се борити за спасоносних пет одсто гласова. Ко сада испадне из игре по свему судећи испада заувек.

Треће, више него раније биће изражена спрега озбиљног новца и озбиљне политике. Крупан капитал има интерес да инвестира у странке које ће им гарантовати добар пословни амбијент и/или заштиту стечених позиција.

Медијска слика, благо речено, искривљена је до апсурда и феномен таблоидизације медија на српски начин, уз масивно лагање, а никакву одговорност, доћи ће до изражаја више него раније.

Додамо ли томе, на крају, корпус објективних околности, од ишчекивања ампутације Косова до очекиваног транзиционог замора људског, бирачког материјала, онда је лако рећи – само нам је Багзи фалио.

Ишчитавање сведочења петог сведока сарадника у процесу за убиство Зорана Ђинђића, првог који је сведочио јавно, већ после првог дана исказа у суду, у дану када пишем овај текст, уноси нову драматику у врелу изборну кампању и нема сумње да ће у данима који следе тежиште страначке реторике бити померено ка митском догађају постпетооктобарске Србије – убиству Зорана Ђинђића.

Стицај свих овде побројаних околности, као и оних које због недостатка маште тешко можемо и да замислимо, изборно такмичење, нужно, преводи у лов у мутном и претвориће се, како је кренуло, у причу о томе ко се с ким швалерисао, ко је кога покрао и ко је кога убио.

Већ се не преза од злоупотребе људи који не могу од тога да се бране, манипулише се децом, женама, мајкама и сестрама, експлоатишу се индивидуални штрајкови и претње масовним побунама, оживљавају се закопане афере, објављују нови прилози за старе биографије, а да кампања заправо и није почела, да листе нису закључене, да нису потврђене све коалиције и персонални савези и да је до избора остало скоро два месеца.

Једно од неразјашњених питања, чак и на теоријском нивоу, јесте питање о томе да ли ће агресивни почетак, с очекиваном напетом средишњицом и драматичним финалним окршајима, повећати или смањити већ евидентирану изборну апатичност и склоност ка апстиненцији.

Како је кренуло, пре ми личи да ће изборна кампања изазвати гадљивост и да ће људи од којих се очекује да својим гласовима пресуде у тој утакмици, у шуми аферица и афера, што стварних што измишљених, тешко препознавати своје реалне интересе, своје проблеме и свој живот и да ће бити слабо мотивисани да по традиционално оштром светојованском мразу искористе своје бирачко право. Може се испоставити да они који се убише доказујући своју приврженост бољим политичким и културним стандардима и идеалима, на крају изборне драме открију да су испалили – ћорак.

Главни уредник недељника "Време"