Затвор не поправља силоватеље

Чак 45 до 50 одсто осуђених у Србији за силовање понавља злочин после изласка из затвора.

– Према статистичким подацима, силовање је на четвртом месту по степену поврата, одмах после кривичних дела крађе (77 одсто), превара (65 одсто) и дела у вези с продајом и производњом дроге (више од 60 одсто) – каже за „Политику” др Зоран Стевановић, психолог и научни сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања у Београду.

Случај „Паравиња” поново је наметнуо питања благих казни силоватељима, њиховог „третмана” у затворима и повратку на слободу.

– У нашим затворима нема посебних програма за рад са извршиоцима силовања. Они су смештени заједно с другим осуђеницима. Само у појединим случајевима имају појачан индивидуални рад с психијатром. У земљама с развијеним затворским системом постоје посебни програми за рад са силоватељима, зато што је реч о особама с дубоко поремећеном, психопатском структуром личности. Они на слободи успешно скривају склоност ка силовању, прилагођавају своје понашање средини, али врло брзо се трансформишу из јагњеће коже у кожу тигра и увек користе погодну ситуацију да изврше напад на жртву – каже др Стевановић.

Свуда у свету је велики број повратника међу силоватељима, истиче проф. др Милан Шкулић с Правног факултета у Београду.

– Управо због необузданог агресивног нагона, они често силују буквално два дана после изласка из затвора. За такве злочинце у америчкој криминологији користи се израз „сексуални предатор”, као посебна врста силоватеља. Такви не могу да контролишу свој нагон да на силу остваре сексуални контакт и они буквално лове своје жртве, а посебно се усмеравају ка деци и врло младим женама. Када је 1994. године донет „Меган закон”, назван по седмогодишњој девојчици Меган Канка из Њу Џерсија, коју је силовао и убио вишеструки повратник, било је прописано да су власти дужне да званично обавесте грађане о изласку из затвора осуђеника који су означени као „сексуални предатори”. Нарочито се комшилуку и блиском окружењу званично скреће пажња да у њиховој средини живи потенцијално опасан човек – каже др Шкулић.

У Америци постоје официјелни интернет сајтови, укључени у мапе „Гугла”, који на мапама држава и градова лоцирају места на којима, према званичним подацима, живе осуђивани „сексуални предатори”.

– Тако нешто у Европи није уобичајено и питање је како би на то гледао Европски суд за људска права Чињеница је да се и у Европи, после шокантних случајева силовања и убиства, поведе расправа о увођењу таквих законских решења, али се често говори и о потреби увођења кастрације као врсти кривичне санкције, што је веома контроверзно питање,  јер хемијска кастрација, која се своди на узимање лекова који ублажавају сексуални нагон, сама по себи није ефикасна јер увек захтева висок степен сарадње самог учиниоца, који је дужан да узима те лекове – објашњава др Милан Шкулић.

Када је реч о физичкој кастрацији непоправљивих силоватеља, таква казна није примерена савременом кривичном праву.

– Ма колико се људи ужасавали злочинима, тешко је очекивати да би Европа, која је укинула смртну казну, могла да прихвати такав облик телесног кажњавања, односно сакаћења. Треба имати у виду и чињеницу да већина силоватеља није руковођена доминантно жељом да оствари сексуални контакт, већ је код њих најјача тежња за насиљем и телесном доминацијом у односу на жртву, где је полни чин само један сегмент укупног насиља које се усмерава ка жртви, што значи да би вероватно и неки учиниоци који би кастрацијом били онемогућени да остваре полни контакт, могли да учине чин насиља односно сексуалне злоупотребе на други начин – каже професор.

Није за утеху податак да силовање чини само 0,3 процената свих кривичних дела пунолетних лица и 0,5 кривичних дела малолетника, јер је код велика „тамна бројка“, зато што жртве често не пријављују силовање због страха од последица.

Силоватељ који убије жртву остаће у затвору, по правилу, најмање 30 година, али они који „само силују“ излазе већ после три до четири године.

– Они излазе из затвора много гори него што су били кад су дошли у затвор, јер их други затвореници малтретирају, туку, често и силују. На најнижем су рангу у затворској хијерархији. Зато је важно да држава за „сексуалне предаторе“ има механизам поступања по изласку из затвора – каже др Шкулић.

У Србији никада није било речи о томе да се силоватељи у затворима физички одвоје од других осуђеника, у посебне павиљоне, каже др Зоран Стевановић. Уколико су агресивни, смештају се у одељења са појачаним надзором заједно са другим осуђеницима који праве безбедносне проблеме.

Серијски силоватељи често убијају своје жртве зато што тиме убијају и потенцијалног сведока, а неки то чине и услед смањене урачунљивости.

– За силоватеље су карактеристични нарцисоидни поремећај личности, себичност, емоционална празнина, несигурност са комплексом инфериорности и опсесивна потреба за доминацијом. Они сексуални чин виде као идеални начин за доминацију над другима. Код већине силоватеља постоји поремећај у сексуалном нагону, али често имају проблем са импотенцијом, па управо због комплекса инфериорности, убијају жртву и тако уклањају трагове своје „мушке неуспешности”. Паравиња је чак и казао да није успео да изврши силовање – објашњава др Стевановић.

Указује да постоји и проблем са евиденцијом силоватеља.

– Евиденција се завршава на нивоу суда или затвора. Свако води неку своју евиденцију, тужилаштво своју, затвор своју, а при том нема евиденције на нивоу нације, државе, коју могу да користе сви органи, у интересу превенције и контроле – каже др Зоран Стевановић.

Оцењује да ће бити све више оваквих облика насиља и да држава зато мора пронаћи начин да се превентивно и стално бави овим проблемом. Један од начина су посебни програми, у оквиру којих би социјалне службе често позивале и контролисале учиниоце силовања када изађу из затвора, управо зато што велики број њих има дубоке психолошке проблеме.

-----------------------------------------------------------

Нагодба са серијским убицом

– Недавно је у Америци на пет доживотних робија осуђен Гери Риџвеј, познатији као убица са Зелене реке. Он је за 30 година силовао и убио више десетина жена, већином проститутки, које је потапао у реку. Истрага је трајала деценијама. Доказано је 48 убистава, али их има још. Како би се пронашла тела несталих жена, тужилац се нагодио са злочинцем да сарађује у проналажењу жртава. Тако је Риџвеј избегао смртну казну – испричао је др Шкулић.

-----------------------------------------------------------

Мало убица понови злочин

Др Стевановић каже да је мали степен поврата код кривичног дела убиства јер се „то обично уради једном у животу”. Ипак, недавно је у Новом Пазару убиство извршио човек који је десетак година био у затвору због убиства.

– Убиства су већином ситуациона, а казне затвора су по правилу дуготрајне. Осуђеници за убиства су најзахвалнији када је реч о програмима ресоцијализације и не праве проблеме кад је у питању извршавање казне затвора – каже др Стевановић.