Бараке смрти на голом брду

Од нашег специјалног извештача

Нарвик – Ледина, пред њом онижи зид од наслаганог камења, грађен седамдесетих година, иза сеоски пут, а у позадини планине местимично украшене снегом и један брзи поток који јури низ стрмине. Ништа од овога вам не говори да се налазите на месту једног од најозлоглашенијих логора на територији Норвешке, Баисфјорду. Тек када се окренете, два споменика, један посвећен страдалим Русима, други убијеним Југословенима, као и дрвени крст, сведоче о ужасу који се догађао овде у време Другог светског рата.

Невероватно делује чињеница да је међу фјордове и планинске масиве, у област која се налази у поларном кругу, Немцима пало на памет да доведу заробљенике из тадашње Југославије, претежно Србе, углавном партизане, учеснике и симпатизере народноослободилачког покрета. Илустрације ради, да бисте данас стигли од Београда до Баисфјорда треба вам отприлике око шест сати лета авионом и око сат и по времена вожње аутомобилом. Путовање за 900 југословенских заробљеника почело је од логора Сајмиште у Београду, преко Аустрије, настављено је бродом „Керкплејн“ да би се завршило 24. јуна 1941. године у Баисфјорду. Идеја је била да граде путеве у Норвешкој. За само четири месеца, колико су Југословени били у овом логору, преживело их је свега 155. Само њих 100 вратило се у домовину. Касније, у Баисфјорду су били затворени руски заробљеници.

Неколико дана пре комеморације у селу Јадовно, где се налазио усташки концентрациони логор, око 4.000 километара даље, на северу Норвешке, у градићу Нарвику, одржан је стручни семинар о југословенским заробљеницима у Норвешкој који је завршен обиласком логора у Баисфјорду и на језеру Овре Јаранван, као и откривањем споменика страдалима.

(/slika2)Пред ледином где се налазио логор Баисфјорд, историчар Михаел Штоке, из Нарвик центра, установе која је била и организатор конференције, с црно-белим фотографијама из Другог светског рата, реконструише изглед логора. Показује нам где су се отприлике налазиле заробљеничке бараке, тачније шатори, где су биле куле стражаре, а где ограда од бодљикаве жице. Кроз траву, води нас на другу страну логора, где се сада налази приватна кућа и показује нам остатке немачке стражарске куле.

„У ноћи између 17. и 18. јула, по наредби рајхскомесара Јозефа Тербовена неколико барака је спаљено. Затвореници су почели да се разболевају од тифуса, па је Тербовен наредио да 287 оболелих буду стрељани, а бараке спаљене. У последњој бараци, људи су се забарикадирали јер су схватили да их воде на стрељање. Они су живи спаљени“, прича Штоке. На старим фотографијама видимо да је то било лево од главног улаза у логор. Док је у Баисфјорду трајао масакр, око 580 затвореника одведено је на другу локацију, стотинак метара од обале језера Овре Јаранван, у предео још неприступачнији и суровији од Баисфјорда. На терену који су затвореници назвали „голо брдо“, каменитом, са врло мало ниског растиња, на мочварном тлу, логораши су морали сами себи да подигну бараке. Две и по недеље провели су под ведрим небом, нимало пријатељским, иако је било лето. Дневне температуре су око 10 степени. Ни од овог „помоћног“, привременог логора данас није остала ниједна грађевина. Али, колутови бодљикаве жице на земљи, сасвим добро очувани, јасно вас опомињу где се налазите.

„Покушавам да нађем камен на којем је неко уклесао крст. Када сам једном био овде, видео сам мањи камен, остављен на већем и када сам подигао тај мањи, угледао сам крст. Можда он означава место неке гробнице јер овде је убијено и страдало око 240 људи. Били су сурови према њима. Логораши су морали да истрче шест кругова око логора и ко не успе, био би стрељан“, објашњава Штоке.

После краће потраге проналази камен са уклесаним крстом. Осматрајући га, историчар Томислав Дулић са Универзитета у Упсали, износи друго мишљење: „Може бити крст, али и слово икс.“

При одласку са Овре Јаранвана, неуобичајен призор за норвешко лето: пробило се сунце. Склони да поетизујемо и мистификујемо, нас десетак Срба имали смо своје тумачење за ту појаву док смо за собом остављали вечно почивалиште наших земљака: драго им је што смо дошли.

Јелена Чалија

-----------------------------------------------------------

Први списи о трагедији у Баисфјорду

О логорима за Југословене у Норвешкој пре више од 20година писао је наш колега Љубо Млађеновић, који је о томе објављивао текстове и у „Политици“. Неуморно је бележио сведочења преживелих, као и приче Норвежана који су били сведоци страдања југословенских логораша, прикупљао документа, фотографије, истраживао архиве. Плод његовог рада су две књиге посвећене овој теми: „Беисфјордска трагедија“ и „Под шифром Викинг“. Удовица Љубе Млађеновића, Грета, прича да је осећао као свој задатак и своју дужност да проговори у име оних који више не могу да проговоре и остави запис о њиховим страдањима. Почетком педесетих година о логорима у Баисфјорду и на Овре Јаранвану писао је норвешки професор универзитета, Нилс Кристи. Тада је, према његовом сведочењу, наишао на потпуну тишину у јавности. И на семинару у Нарвику, Кристи је говорио о страдањима, али и одговорности домаћег становништва. Логори у окупираној Норвешкој били су под управом есесоваца, али је у њима било и норвешких чувара. „Ти Норвежани су на заробљенике гледали као на дивљаке с Балкана и зато им је било лако да успоставе дистанцу према њима, да учествују у њиховим страдањима“, каже Кристи.