Кад радост путовања поједе грозница

Главобоља, стрес због наврат-нанос обављања свих послова који претходе поласку на планирано одредиште, прављење стотину верзија спискова ствари које ваља понети, запитаност да ли ће сва жељена гардероба стати у кофер, страх од губитка пртљага... Ово су само неки од показатеља да вас је обузео синдром звани „путна грозница”. Без обзира на то да ли неко одлази на пословни пут, породични одмор или романтични викенд, путовање укључује известан ниво стреса, који се код неких манифестује прилично бурно.

Психолог Александра Јанковић каже да је путна грозница рефлексија страха од смрти, да свако путовање доноси неизвесни прелазак са једног на друго подручје и то је велики стрес за неке људе, колико год да их нешто лепо чека тамо где иду.

– Путовање је метафора за растанак, за нешто чега се сви плашимо. Зато људи који пате од „путне грознице” имају страх од растанка, па долазе у позицију да се осећају несигурно и имају различите фобије. Иако су задовољни што иду на пут, они генеришу страх који их блокира у уживању и припреми за доживљавање пријатности.

Поједине особе се кроз паничарење на неки начин ослобађају потиснутих страхова, и тако улазе у фазу релаксације – објашњава Јанковићева.

Осим оваквог типа „путногрозничара”, постоје и они који се против страха од непознатог и неизвесног боре – нагомилавањем знања. Са Интернета „скидају” све могуће податке о месту где ће боравити, наоружавају се књигама, брошурама и водичима који се односе на њихову дестинацију, анкетирају познанике који су тамо већ боравили, помно прате дугорочну временску прогнозу подручја на коме ће провести извесно време... Посебан ритуал је формирање путне апотеке, са акцентом на лекове за најређе и најеготичније бољке које их могу задесити ван дома.

–Без обзира на то да ли иду на пет или на 50 дана, носе гомилу гардеробе, козметике и других ствари које уобичајено користе, јер се потајно боје да тамо где иду тога неће бити, макар се радило и о ексклузивним местима за одмор. Одрасли су често као деца, имају потребу да понесу омиљене играчке – наводи наша саговорница.

Посебно екстреман вид путне грознице је страх од летења авионом. Неке студије на ову тему показују да га чак 40 одсто анкетираних има у мањем или већем степену. И ту не помаже гвоздена статистика која тврди да је вожња авионом најбезбеднији вид превоза, ако се гледа размера броја остварених летова и броја несрећа. Летење је 20 пута сигурнији начин транспорта од вожње колима, али то нимало не охрабрује оне којима колена клецају при самој помисли на улазак у авион.

–Када се возе у било ком превозном средству, те особе имају утисак да држе ситуацију под контролом, а када су у авиону, свесне су да предају живот другоме у руке, а да су шансе да преживе фаталну грешку пилота или квар на летелици минималне. Хумор је добар механизам одбране од страха – саветује Александра Јанковић.

Они који се плаше, у току лета осећају налете малаксалости, имају убрзан рад срца, „плитко” дисање и знојење. Чула су им изоштрена, па сваку маневар авиона, па свака промену звука мотора и положаја летелице изазива праву малу буру у организму, а поједини не успевају да остану мирни на седиштима.
Стручњаци као уобичајену самотерапију препоручују да се уочи лета неколико пута оде на аеродром и да се посматра како авиони узлећу и слећу. Јер, сваки страх се „храни” избегавањем да се са њиме суочи.

Симптоми путне грознице

- Главобоља

- Губитак апетита

- Несаница

- Анксиозност

- Повишена температура

- Мучнина

- Стомачне тегобе

- Поремећај менструалног циклуса

Исповест аерофобичара

Да потпуно одустанем од могућности да игде путујем авионом, одлучио сам пре три године. Тог лета, требало је да са породицом проведем 15 дана на предивном, најјужнијем грчком острву, у аранжману који се само може пожелети. На отприлике месец дана пред пут, почеле су несанице. Уживљавање у тренутак када ће авион почети да убрзава пистом, да би се у једном моменту подигао и оставио ме без тла под ногама, држало ме је будним до раних јутарњих сати. После неколико часова немирног сна, прва будна мисао опет је била везана за авион.

ако се термин путовања приближавао, страх је окупирао и обданицу. Хватао сам себе како одлутам у своју фобију док разговарам с пријатељима о сасвим другим стварима, и од тог момента бих постајао неупотребљив за разговор, чак и као пасиван слушалац. Које год новине да отворим, одмах би ми у очи упадале и најситније вести које се тичу ваздухопловства, а када бих окретао телевизијске канале, редовно би на неком од програма била емисија на ту тему. Мислим да нисам промашио ниједан документарац посвећен великим авионским несрећама. Да ли ми то провиђење шаље знак упозорења, питао сам се.

Већ исцрпљен несаницом и страхом, препустио сам се судбини и „дана де” сео у авион. Чињеница да су ме чланови породице храбрили није ми много помагала. Њихова запиткивања и покушаји да ми скрајну мисли били су ми само додатни терет. A онда, полетање. Тело ми је било у таквом грчу да ми се чинило како би се игла поломила, када би неко покушао да ми је забоде у бутину. Док су се други дивили погледу на град који је остајао све дубље доле, ја сам нетремице зурио у белу навлаку на седишту испред. Чинило ми се да ће се, ако и за тренутак скренем поглед, авион суновратити на ту страну. Од тог лета памтим још једино да је стјуардеса у једном тренутку љубазно понудила пиће. Али се не сећам шта сам одговорио. И да ли сам ишта одговорио.

Када је глас са звучника објавио слетање, осетио сам како страх нагло отиче из тела. Размишљао сам после, колико је то ирационално, јер висина је на којој је била летелица још увек је била довољна да се неколико пута може погинути.

Слетели смо. Петнаест дана опуштања, предивних плажа и сунца. Али, уместо тога, нанизало се 15 дана несанице и страха пред помисли о повратку авионом. А онда све исто, само у супротном правцу.

И тако, да негде путујем авионом, не помишљам већ три године...