Иза кулиса малог дипломатског рата

Да се то не деси, наша делегација, на челу са Слађаном Прицом, заменицом помоћника министра за мултилатералу, две недеље је водила прави мали дипломатски рат, у Паризу, на 35. редовном годишњем заседању Комитета за светску баштину Унеска. Бавећи се овим случајем, који знатно превазилази оквире културе, „Политика” открива и низ занимљивих детаља о томе како је текла ова борба, пред очима јавности, као и иза дипломатске позорнице.

У поменутом комитету, где се одлучивало о судбини великих српских културних добара, налази се 21 држава чланица Унеска, чијој је Конвенцији за светску баштину приступило укупно 187 земаља. Српска делегација успела је својом дипломатском акцијом да за нашу страну придобије довољан број гласова и тако спречи доношење једне по нас крајње неповољне одлуке. Потребна двотрећинска подршка предлогу Француске, као и још неколико земаља, није прошла, јер десет земаља тај предлог није подржало. Исто је покушано пре две године у Севиљи, лане у Бразилији, сада у Паризу, а већ се зна да ће по редовној процедури то бити разматрано и идуће године, на 36. заседању Комитета у Санкт Петербургу.

Говорећи о овој дипломатској акцији, Слађана Прица нам каже:

– Најпре сам хитно обавила разговоре с генералном директорком Унеска Герином Боковом, из Бугарске, поводом наших питања: да ли Унеско поштује одлуке Савета безбедности и Резолуцију 1244 из 1999. године, као и чињеницу да је држава Србија потписала и ратификовала ову конвенцију очувања светске баштине; да ли Унеско и његов комитет за светску баштину поштују сопствене раније одлуке и чињеницу да је Србија ова четири манастира увела у листу светске баштине 2004. и на листу светске баштине у опасности 2006? На сва ова питања и од генералне директорке Бокове и од правног тима Унеска, као и од других челника организације, добила сам потврдне одговоре. Апсолутно су нам давали за право јер су у њима децидно навођени ставови да је Унеско статусно неутрална организација и да је дужна да у потпуности поштује Резолуцију 1244.

Главни преговори вођени су с делегацијом Француске, често и у присуству представника САД, међу којима је било и експерата, историчара, дипломата и стручњака за међународно право, са задатком да се баве само овом одлуком. С друге стране, како сазнајемо, подршку смо добијали и захваљујући личним позивима министра иностраних послова Србије Вука Јеремића упућеним не само колегама из држава које нису признале, већ и онима које су признале Косово.

Није тајна да се удипломатској борби понекад оружје противника користи против њега самог. Тако је, у Паризу, дошло до једног инцидента са делегацијама Француске и Албаније. Наиме, реч је о пропагандном материјалу, мапи названој „Светска баштина 2010–2011. година”, штампаној на више језика, са списковима земљама и њихових заштићених културних добара. На овој мапи су, поред осталих споменика, и наши манастири, тачно наведени као културна баштина Србије. Наша саговорница каже да јој је тај материјал, одштампан у стотинама хиљада примерака, послужио као контраргумент. Схвативши да ће тако једна истинита информација радити против њихових предлога, поменуте делегације су, и уз помоћ амбасадорке Албаније, обезбедиле да чиновник секретаријата Комитета почне панично да склања те мапе у кутије и да их односи. Слађана Прица оштро је реаговала на то.

– И други инцидент послужио ми је у прилог онога што сам тврдила. Сазнали смо да се амбасадор такозваног Косова у Паризу писмом обратио делегацијама, као и генералној директорки Унеска Боковој. Добила сам то писмо, и пре него што је стигло до ње, схватила сам да све те детаље могу да употребим у нашу корист. Тако сам и поступила. Непажњом, незнањем или немањем аргумената, аутор писма нетачно наводи да је реч о косовским споменицима, за које они из буџета Косова дају огромне износе, да би их сачували. Наводећи, при том, да је то све чињено преко такозване комисије за обнову српских средњовековних верских објеката на КиМ. Та комисија коју је 2005. године, на предлог тадашњег генералног секретара Савета Европе Терија Дејвиса, установио управо Савет Европе, а у време када сам била амбасадор Србије при Савету Европе, од тада до данас бави се обновом наших споменика, увек стриктно поштујући да је све у складу с Резолуцијом 1244.

– Нетачност навођења да је парламент Косова, у том циљу, одобрио шест милиона евра од 2004, свакоме је јасна јер су и друге државе, а нарочито ЕУ преко ове комисије Савета, достављале новац за обнову. Амбасадор такође сасвим нетачно тврди да су српске снаге, у периоду од 1998. до 1999. године, уништиле више од две стотине џамија на Косову. Многе делегације су, читајући ово писмо,схватиле да је пре свега реч о политизацији. Овакви инциденти уобичајени су за сличне састанке, али било је важно имати све информације раније и бити у прилици да се делује преко свих других дипломатских канала ка онима који нас подржавају, објашњава наша саговорница, додајући још и да смо током овог двонедељног дипломатског рата имали изузетно велику подршку земаља које нису чланице овог Комитета, чак и неких које су признале Косово али нису спремне да зарад тога дозволе овако флагрантно кршење правила процедуре, међународног права, па и кршење историје.

Занимљив је и податак да је представник Ватикана, веома утицајан у Комитету, апсолутно уважавао српске аргументе и заговарао обавезу да се поштује европско хришћанско наслеђе. Иначе, у кулоарима је било врло озбиљних реакција и представника арапских земаља, који су одбијали да прихвате да Француска, а посебно Швајцарска, као земље које не поштују њихова верска права, забраном минарета и ношења бурки, доказују преко Србије подршку муслиманима.

Епилог ове наше дипломатске приче трајао је само један минут. Десио се после две недеље преговора и лобирања, завршном дебатом. Сам крај и закључак да нема измене назива културних добара подразумевао је да председавајућа, потпредседница Комитета с Барбадоса, понуди реч чланицама Комитета, али и представнику државе стране уговорнице, што је у овом случају једино Србија.

– Било је покушаја да ми се ускрати могућност да се обратим – каже Слађана Прица. – Али то им није успело јер би значило да Комитет не поштује сопствена правила. Имала сам право да се у једном минуту обратим. Искористила сам могућност да пледирам да Комитет не сме да политизује свој рад, да није позван да доноси одлуке које нису у његовом мандату, и у име делегације и свих актера у држави Србији наговестила сам да ћемо преиспитати своју будућу директну сарадњу са Комитетом за светску баштину, али не и са Унеском у потпуности.

-------------------------------------------------------------------

Лакше о Јерусалиму него о Косову

Ми нисмо били једина политизована тема. Већ годинама, поред споменика на КиМ, то је и Стари град Јерусалим и његове зидине, као и спорни храм на територији Камбоџе, за који Тајланд тврди да њима припада. Лакше се дошло до компромисне одлуке о заштити Старог града Јерусалима него одлуке о нашим манастирима на Косову. У прилог ставовима Камбоџе, а без поштовања тајландских ставова, резултат је, нажалост, био напуштање делегације Тајланда.

Шта с руском помоћи

Оно што је додатно уносило тензије је чињеница да је недавно и Влада Руске Федерације са Унеском склопила споразум о финансијској помоћи за очување православних светиња на Косову ( у складу с Резолуцијом СБ 1244). Ако би се преиначио назив ових добара и ако би се она тако називала у свим будућим документима то би значило да Руска Федерација даје два милиона долара за обнову споменика Косова. Што није тачно и далеко је од сваке намере те владе.