Буџетски покер Обаме и Конгреса

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Американци су јуче прославили највећи национални празник, Дан независности, уз традиционални роштиљ и ватромет. Али екстра дан одмора протекао је и у сенци политичких неизвесности око главног питања на политичкој сцени које прети да поново гурне у амбис и домаћу и светску економију: застоја у преговорима Барака Обаме и републиканаца око повећања лимита националног дуга.

САД су једна од ретких земаља где се лимит националне задужености одређује законом који мора да усвоји Конгрес (који пре тога одобрава и буџет чије су ставке разлог за задуживање). То је у прошлости чињено релативно често – чак седам пута током осмогодишњег председниковања Обаминог претходника Џорџа Буша – али овога пута две партије у америчком парламенту понашају се као два јарца на брвну: ниједан неће проћи на другу страну док други не падне.

Текући лимит задуживања америчке државе који износи 14.300 милијарди долара, достигнут је још 16. маја, али је Трежери, овдашњи пандан министарству финансија у другим системима, неким фискалним маневрима сучељавање са тим успео да одложи до 2. августа. Ако се дотле тај лимит не подигне, САД неће моћи да сервисирају у том мементу доспеле обвезнице којима се задуживање финансира, нити да обављају нека текућа буџетска плаћања, с обзиром на то да се од сваког потрошеног долара око 40 центи обезбеђује задуживањем.

Конгресни преговори између демократа и републиканаца о томе прерасли су међутим у велику политичку и идеолошку битку, у којој би републиканци да добију све, а да заузврат не дају ништа.

Пошто је претходно постигнута сагласност да подизање границе задуживања буде у пакету са програмом смањивања државних трошкова како би се уравнотежио буџет, чији је овогодишњи дефицит пројектован на 1.600 милијарди (око 10 одсто бруто друштвеног производа), Обамина влада је то прихватила, тражећи међутим да се уз кресање расхода повећају и буџетски приходи.

У прошлонедељном обраћању јавности, Обама је изнео да би се то постигло пре свега укидањем пореских олакшица за најбогатије Американце изгласаним током Бушовог председниковања, затварањем пореских рупа које корпорацијама омогућавају да мање дају држави, укидањем субвенција за нафтне компаније, већим пореским стопама за приходе менаџерске елите са Волстрита, опорезивањем корпоративних авиона и сличним.

Републиканци, поготово нова генерација конгресмена изабраних прошлог новембра на таласу подршке ултраконзервативног покрета „Чајанка” (који сада имају већину у Представничком дому, али не и у Сенату), не желе међутим никакво повећање пореза нити укидање постојећих олакшица. У преговорима о буџету вођеним прошлог децембра, који су, као и ови, били својеврсна партија покера, Обама је први трепнуо и пристао да се продуже олакшице за милионере и милијардере, па његови противници рачунају да тај сценарио могу репризирају.

За многе економисте и непристрасне посматраче, ова стратегија републиканаца своди се на чисту уцену. Са разних страна стижу упозорења да би последице непродужавања лимита за задуживање биле равне катастрофи: то би донело тренутни крај америчког економског опоравка из претходне кризе и гурнуло је у нову, са истим последицама и по глобални финансијски систем и планетарну економију.

Агенције за кредитни рејтинг попут „Стандард и Пура” и „Мудиса”, већ су упозориле да ће, ако се до средине месеца не покаже да је компромис могућ, снизити своје оцене америчке солвентности, које су сада, упркос рекордној задужености (по проценту дуга у односу на БНП она се приближава Грчкој), врхунске. Купци америчких вредносних папира и даље верују да послују са озбиљном државом, па је камата сасвим повољна за дужника: 3,3 одсто за обвезнице са десетогодишњим роком доспевања.

Добар део – нешто више од трећине – обвезница америчког дуга је у сувереним (државним) инвестиционим фондовима страних држава, пре свега Кине и Јапана, па је лако замислити какав би поремећај настао ако би Пекинг и Токио одлучили да их се напрасно реше. На могућност „глобалног дужничког шока”, САД је недавно упозорио и ММФ. „Очигледно је да би немогућност америчке владе да сервисира свој дуг имала далекосежне, драматичне последице и зато смо уверени да ће то бити избегнуто”, изјавио је тим поводом вршилац дужности директора ММФ-а Џон Липски.

Овде су међутим страховања засад већа од нада. Они који подржавају Обаму сматрају да би његово попуштање пред уценом републиканаца био у ствари и крај његовог председничког ауторитета – што опозиција свакако прижељкује. На другој страни је одговорност за државу, па и за остатак света, одакле се са неверицом прати политичка заврзлама која прети да нанесе штету свима.

У последњих неколико дана у оптицај је додуше пуштена могућност да се Обама позове на једну одредбу из 14. амандмана Устава, у коме се каже да „валидност јавног дуга Сједињених Држава установљеног законом… не сме да се доводи у питање”, што практично значи да Конгрес нема овлашћење да државу гурне у стечај. Али ово је засад само теоретска могућност, док главни заплет и даље остаје политички.