Са страшћу кроз глуму и живот

У Гргуру, родном селу под врховима Копаоника, окончао је свој велики уметнички пут један од бардова нашег глумишта Душан Јанићијевић (1932–2011), човек који је за собом оставио скоро 400 улога у домаћим и страним филмовима, а и незаборавне ликове на позорницама Атељеа 212, Југословенског драмског и Народног позоришта. Није било, може слободно да се каже, режисера који га није позвао у свој филм за главну улогу, или ону одмах до ње. Од Радоша Новаковића, до Горана Паскаљевића, као и најмлађи: у овој години ангажовао га је и Драган Бјелогрлић у филму „Монтевидео, бог те видео”.

 А био је он и тај који се први окитио „Златном ареном” у Пули још далеке 1954. године, на Првом југословенском филмском фестивалу. И да чудо буде право, то је била и његова прва филмска улога у филму „Стојан Мутикаша”. Следиле су затим многобројне домаће и стране награде, које су га пратиле од филма до филма, као што су га пратила и пријатељства са великанима какви су били Миливоје Живановић и Павле Вуисић, па Стјуарт Гренџер, Ентони Квин, Светлана Тома...

Уз многобројне успехе и пријатељства, изнад свега, Душан је остао скроман, непосредан и прави наш породични човек. До сржи је био посвећен својој супрузи Јасни, коју је од девојаштва звао Сека, као и ћерки Невени, потом унуцима Катарини и Немањи.

Снимио је Душан и документарни филм о својим људским и уметничким дилемама, штампао је књиге о руским емигрантима, о животу на рекама, о страсним пецарошким и ловачким хобијима и јелима од риба и дивљачи, а све је крунисао управо изашлом књигом „Сећања”. Имао сам и срећу и, сада већ тужно, задовољство, да о њој пишем у „Политици” са не малим усхићењем.

Јер, уз све велике путеве, остао је Душан Јанићијевић, како и у тој књизи приповеда, везан за своју родну Топлицу. Овде је он у Прокупљу учио и гимназију и прве глумачке кораке. Ми, млађе генерације, памтили смо ту послератну плејаду која је кренула из наше далеке провинције да осваја свет уметности и с одушевљењем пратили њихове успехе: браћа Урош и Саша Гловацки, па Хранислав и Љиљана Драгутиновић, Сима Ерчевић, Михајло Костић...

А Душан је био један од њих који се завичају веома често враћао. И волео људе овога краја. Не могу да заборавим са којом присношћу ме је позивао и примао у дом својих родитеља у Гргуру, који је он тако успешно оживео и где је проводио лета и лета, где је добијао нову снагу, да, као Антеј, настави да игра животе других, не марећи много за своје здравље. А он је већ доста дуго био угрожен опаким болестима.

И овога Видовдана, као и много година уназад, видели смо се на сабору код чудесног храма Светих арханђела у селу Конџељу. У више наврата бележио сам његове успехе и награде, а многих дана у његовом дворишту, препуном воћа, слушао сам догодовштине из света глумачког, ловачког и риболовачког, као и многих вечери по кафаницама у нашем заједничком Прокупљу. Колико прекјуче, рече ми, само да примим неке инјекције, па га ето к мени у град, да прославимо појаву његове књиге и мог приказа. Није стигао на ту улогу, на жалост, последњу коју је желео да одигра, најискреније...

Остаће, међутим, до савршенства одиграна његова велика улога у историји наше позоришне и филмске уметности. У културној историји Топлице посебно.

Драган Борисављевић