Sa strašću kroz glumu i život

U Grguru, rodnom selu pod vrhovima Kopaonika, okončao je svoj veliki umetnički put jedan od bardova našeg glumišta Dušan Janićijević (1932–2011), čovek koji je za sobom ostavio skoro 400 uloga u domaćim i stranim filmovima, a i nezaboravne likove na pozornicama Ateljea 212, Jugoslovenskog dramskog i Narodnog pozorišta. Nije bilo, može slobodno da se kaže, režisera koji ga nije pozvao u svoj film za glavnu ulogu, ili onu odmah do nje. Od Radoša Novakovića, do Gorana Paskaljevića, kao i najmlađi: u ovoj godini angažovao ga je i Dragan Bjelogrlić u filmu „Montevideo, bog te video”.

 A bio je on i taj koji se prvi okitio „Zlatnom arenom” u Puli još daleke 1954. godine, na Prvom jugoslovenskom filmskom festivalu. I da čudo bude pravo, to je bila i njegova prva filmska uloga u filmu „Stojan Mutikaša”. Sledile su zatim mnogobrojne domaće i strane nagrade, koje su ga pratile od filma do filma, kao što su ga pratila i prijateljstva sa velikanima kakvi su bili Milivoje Živanović i Pavle Vuisić, pa Stjuart Grendžer, Entoni Kvin, Svetlana Toma...

Uz mnogobrojne uspehe i prijateljstva, iznad svega, Dušan je ostao skroman, neposredan i pravi naš porodični čovek. Do srži je bio posvećen svojoj supruzi Jasni, koju je od devojaštva zvao Seka, kao i ćerki Neveni, potom unucima Katarini i Nemanji.

Snimio je Dušan i dokumentarni film o svojim ljudskim i umetničkim dilemama, štampao je knjige o ruskim emigrantima, o životu na rekama, o strasnim pecaroškim i lovačkim hobijima i jelima od riba i divljači, a sve je krunisao upravo izašlom knjigom „Sećanja”. Imao sam i sreću i, sada već tužno, zadovoljstvo, da o njoj pišem u „Politici” sa ne malim ushićenjem.

Jer, uz sve velike puteve, ostao je Dušan Janićijević, kako i u toj knjizi pripoveda, vezan za svoju rodnu Toplicu. Ovde je on u Prokuplju učio i gimnaziju i prve glumačke korake. Mi, mlađe generacije, pamtili smo tu posleratnu plejadu koja je krenula iz naše daleke provincije da osvaja svet umetnosti i s oduševljenjem pratili njihove uspehe: braća Uroš i Saša Glovacki, pa Hranislav i Ljiljana Dragutinović, Sima Erčević, Mihajlo Kostić...

A Dušan je bio jedan od njih koji se zavičaju veoma često vraćao. I voleo ljude ovoga kraja. Ne mogu da zaboravim sa kojom prisnošću me je pozivao i primao u dom svojih roditelja u Grguru, koji je on tako uspešno oživeo i gde je provodio leta i leta, gde je dobijao novu snagu, da, kao Antej, nastavi da igra živote drugih, ne mareći mnogo za svoje zdravlje. A on je već dosta dugo bio ugrožen opakim bolestima.

I ovoga Vidovdana, kao i mnogo godina unazad, videli smo se na saboru kod čudesnog hrama Svetih arhanđela u selu Kondželju. U više navrata beležio sam njegove uspehe i nagrade, a mnogih dana u njegovom dvorištu, prepunom voća, slušao sam dogodovštine iz sveta glumačkog, lovačkog i ribolovačkog, kao i mnogih večeri po kafanicama u našem zajedničkom Prokuplju. Koliko prekjuče, reče mi, samo da primim neke injekcije, pa ga eto k meni u grad, da proslavimo pojavu njegove knjige i mog prikaza. Nije stigao na tu ulogu, na žalost, poslednju koju je želeo da odigra, najiskrenije...

Ostaće, međutim, do savršenstva odigrana njegova velika uloga u istoriji naše pozorišne i filmske umetnosti. U kulturnoj istoriji Toplice posebno.

Dragan Borisavljević