Фотографије убијене девојчице шокирале Хрватску

Од нашег сталног дописника

Загреб – Фотографије убијене српске девојчице Александре Зец (12) с рукама завезаним на леђима, које је ових дана објавио „Јутарњи лист”, шокирале су хрватску јавност, што се види по бројним реакцијама грађана преко „Фејсбука” и медија на Интернету. Међутим, реч је о својеврсном друштвеном феномену дубљих корена, будући да се практично годинама све зна о овом случају у којем су крајем 1991. године у Загребу свирепо убијени отац, мајка и ћерка, док су од породице Зец преживели само млађи брат и сестра, јер их убице случајно нису виделе.

Поједини медији су о њему исцрпно писали још од 1993. године када је овај мучки злочин (и још мучкији правосудни епилог) јавно потврђен, али за све те године надређени овим убицама Томислав Мерчеп није ни саслушан, а камоли позван на одговорност, иако сви докази указују да је за то крива његова „специјална јединица МУП-а”.

Мерчеп је очито уживао још неразјашњену високу заштиту иако је још уочи битке за Вуковар приведен у Загреб због ликвидација српских цивила у том граду, која су посебно учестала у летњим месецима 1991. и за која до данас такође још нико није одговарао.

Међутим, одмах је пуштен и још унапређен – именован је за саветника министра унутрашњих послова и постао командант специјалне јединице резервног састава МУП-а Хрватске. Та „чувена” јединица је затим починила бројне ратне злочине на подручју Пакрачке Пољане, Загреба (никада није до краја истражено и објављено колико је у ствари Срба убијено и њихових кућа минирано и спаљено у главном граду Хрватске), Госпића и других места куда је пролазила.

Починиоци гнусног злочина над породицом Зец усред Загреба нису осуђени иако су све признали и описали детаље злочина, јер је приликом њиховог давања исказа „случајно” направљена процедурална грешка – да су саслушани без адвоката – због које наводно више нису могли бити осуђени за то кривично дело. Петорица убица осуђена су тек у септембру 2009, али због убиства свог суборца Саше за којег су посумњали да је „српски шпијун” и противзаконито привођење тројице српских цивила.

Убица Александре Синиша Римац (у међувремену одликован неколико пута, био је у личном обезбеђењу министра одбране Гојка Шушка и на крају награђен чином пуковника) тада је осуђен на осам година затвора, што му је милошћу председника Стјепана Месића почетком 2010. умањено за годину дана.

Ублажавање казне таквом злочинцу изазвало је различите реакције, а председник Србије Борис Тадић тада је изјавио: „Када хрватски председник који је на одласку помилује злочинца који је убијао српску децу само зато што су друге националности, онда је то чин за сваку осуду и дубока антиевропска и антицивилизацијска одлука с оне стране разума.”

Тако се ова мучна ратна прича развлачила у Хрватској без већих узбуђења и емоција све донедавно, док изненада у децембру прошле године није ухапшен Томислав Мерчеп. Томе чину претходио је извештај Амнести интернешенела, који је после коначне пресуде сличном злочинцу из Осијека Бранимиру Главашу објавио да постоји довољно разлога да се покрене истрага против још три особе – Томислава Мерчепа, Владимира Шекса и Давора Домазета Лоше. Недуго затим уследило је хапшење Мерчепа, за којег се после тога више ништа не чује осим да се од наводног можданог удара опоравља у бањи на државни рачун, јер је притвореник.

Објављујући шокантне фотографије убијене Александре, „Јутарњи лист” је објаснио да су „хапшења Томислава Мерчепа и Ђуре Бродарца прокоментарисана уобичајеним анахроно-фолклорним језиком већег дела хрватске јавности, као приношење последњих жртава на олтар уласка Хрватске у Европску унију”, односно да је „хрватска Влада морала уверити Брисел да мисли озбиљно у вези са суђењима за ратне злочине, па је ухапсила главне протагонисте двају капиталних случајева”.

Редакција загребачког листа томе настојању очито додаје свој прилог, да домаћој јавности, поприлично импрегнираној пропагандом протеклих година, оваквом шок-терапијом олакша суочавање с недавном прошлошћу, односно да лакше прихвати чињеницу да су и с хрватске стране почињени ратни злочини за које следи правосудни епилог. Поготово што ће Хрватска до коначног пријема у ЕУ током наредне две године бити под пажљивом контролом како спроводи оно на шта се обавезала у свом приступању европским нормама понашања.

Радоје Арсенић