Комоција речи и мисли

Први утисак који се намеће читаоцу док напросто гута странице књиге Љуба Тадић – Посљедња трака за књигу јесте да је њен аутор Бранко Перић знао да слуша. А имао је и кога – барда негдашњег југословенског глумишта који је подједнако суверено владао позоришном сценом и филмским екраном.

Томе се, из странице у страницу, придружује осећај да присуствује хиљаду првом, другом или ко зна којем по реду извођењу представе Одбрана Сократова и смрт, да слуша глас глумца после чијих речи, изговорених на позорници илу у друштву, за кафанским столом, у београдској "Мадери", на пример, гледалац или слушалац једноставно мора да отћути онај кратки/дуги тренутак који може да се мери и секундама и вечношћу. Та тишина, та природна пауза, о Љуби Тадићу када је реч, била је неопходна и проистицала је из гледаочеве/слушаочеве (под)свести и несвесног страха да би прераним аплаузом или гласнијим уздахом могао пресрести онај трептај којим је зрачила уверљивост његове речи, која је била његова, чак и онда када је долазила из хабитуса лика насталог у имагинацији драмског писца.

Бранко Перић је, у октобру 2003, на Митровцу, на Тари, где су се случајно срели, заиста знао да слуша негдашњег Едипа, Сократа, Отела, Фуртвенглера, Хамлета, Лира, Маестра, великог драмског уметника који није глумио него играо живот, није тумачио него оживљавао и одживљавао ликове које ћемо памтити не по томе што су до тада били, него по ономе како нам их је он унео у срце и свест, поистовећујући тако литерарног јунака с његовим тумачем. Знао је, дакле, Перић да слуша и да верно бележи сваку Тадићеву реч.

Остајући сасвим у позадини, у сенци, невидљив и ненаметљив, он је (пот)питањима која читалац само наслућује, подстицао саговорника да, у првом, најобимнијем делу књиге, насловљеном Морам и то да ти испричам, прича о својим коренима (родитељима и браћи, времену одрастања и завичају, рату и ослобођењу, првом сусрету с позориштем и одласку у Београд), о колегама глумцима (Љубиши Јовановићу, Мати Милошевићу, Радету Шербеџији, Мији Алексићу, Стеви Жигону, Јосипу Пејаковићу), о пријатељима, представама, позоришту, војничком животу, успоменама из Русије, о филму, дружењима, фудбалу, кафани, о политици и позоришти и, коначно, о личним стварима. Прича живо, занимљиво, уверљиво, искрено. С драмским акцентима који се не засецају оштро него нежно упловљавају у читаочеву пажњу.

Први део књиге завршава се малим али брижљиво прављеним избором писама која је Љ. Тадић, у одређеним прилика, добијао од Добрице Ћосића, Владе Дедијера ("Причам Сартру о твојој улози у Прљавим рукама, па те обојица много поздрављамо"), Андреја Хинга, Арсе Јовановића, Раше Плаовића, Љубише Јовановића, Томе Курузовића...

Престо без краља наслов је другог дела књиге у коме је аутор скупио већину оног што је написано и изговорено на вест да се тумач Сократа није могао одбранити од онога што симболизује последња реч у наслову представе коју је више од хиљаду пута одиграо пред опчињеном публиком.

У трећи део – О глумцу и делу (у сећањима) – Перић је, уз раније испричану причу Тадићеве супруге Снежане Никшић На ручку са Крлежом, уврстио врло занимљиве кратке текстове, писане на његову молбу, неколико Тадићевих пријатеља и обожавалаца. О човеку усправног хода који се подсмевао новом светском поретку, о нашој Шехерзади у чијој причи је уочљива комоција речи и мисли, о човеку с критичком дистанцом врло занимљива мишљења и сећања изнели су Перо Квргић, Јовица Павић, Милена Зупанчич, Славољуб Ђукић и Милан Кучан. Зашто баш они, сазнаће читалац ове добро замишљене, на најприхватљивији начин компоноване и врло успешно остварене књиге, о чијем настанку, посредно, сам њен главни јунак сведочи:

"... И Снежана... каже мени: Зашто ти не би направио своју траку? Да прођеш кроз свој живот, своје улоге, своје позориште... Да се то сними на видео траку, оно што је снимљено да се покаже... Не могу да се усудим да кажем да ћу ја то да направим. Овако, нека остане књига..."

И, захваљујући Бранку Перићу, остала је књига. Заиста добра књига, која би се, вероватно, свидела и Љуби Тадићу. Љубина књига о Љуби, чија је посебна вредност у томе што се њен приређивач/записивач нигде не примећује. Љуба Тадић сам собом, могло би се рећи