Весео живот у катунима

Лепота катуна је у његовој једноставности и функционалности. Настали су радом људских руку у садејству са природом. Што се тиче избора места, бирало се оно најпогодније, заклоњено од ветрова, у долинама где има воде и шуме. Колибе су прављене тако што су се брвна на крајевима засецала и слагала, да би се уклопила у те усеке путем укрштања редом до висине једног до једног и по метра. Брвна су лежала на ниској сувомеђи или у неким случајевима на четири  угла би се поставила четири  већа камена или дебља коца.

Постојале су и брвнаре код којих је кров стрм тако да додирује земљу. На њима обично није било прозора, док су врата нижа са вишим прагом. Кровови су на две воде (а било их је и на четири), покривени лубом, шиндром или сламом. Колибе од сувомеђе (без малтера) су једноставне, приземне камене куће, са двосливним кровом, покривене дебљим слојем ражане сламе или ређе каменим плочама. Унутрашњост колиба била је једноставна са земљаним подом, огњиште се налазило на средини и било је нешто ниже од нивоа земље или мало уздигнуто, да би се спречило расипање пепела и жара.

Полице за карлице (у којој се разливало млеко и купио кајмак) и посуђе од дрвета налазило се около, док су се каце, штругља, бурила и жванови налазили на поду у једном углу. Зависно од величине, у колибама су стајали кревети које су сами сељаци правили на доста примитиван начин.Поред кревета саставни дио ентеријера колибе чинили су софра (нижа трпеза), троножац, шкањ или обичан трупац – пањ за седење. Унутрашњост је покривена  са насложеном сламарицом или сувим лишћем.

На катунима где је било извора вода се доносила у бурила до колиба где се иста стављала испред улаза. У безводним крајевима сточари су правили снежнице тако што се преко зиме снег трпао у сеновите јаме и прекривао јаловим и мрчевим гранама. У лето су такав снег секли и, обично жене, доносиле до кућа и стављале на сунчану стану крова. По доласку у катуне, почињао би уобичајени живот у којем су сви уживали. Одмах по сванућу, планинка би помузла стоку, после чега се стока – изгонила на пашу – попасак.

Исхрана на катунима је прилично једноставна, али калорична. Обично се јео јечмени, ражани, хељдин или кукурузни хлеб. Поред њега јело се доста белог мрса (сира, скорупа, мешавине, млека). Кувао се кромпир, пасуљ, купус, коприва и друго зеље. Прављене су и пите са јајима и сиром. Сирово месо се мање јело, док се за госте правила цицвара или готовац. Вечера је била главни оброк када би се укућани увече окупили. Живот на катуну је био „пун радости и весеља”, а то су најбоље знали они који су живели таквим животом. Деца су се заједно играла, док су се одрасли врло често у вечерњим сатима у неку од колиба окупљали на седнике. Ту су жене плеле, преле и чешљале вуну, а млади играли разне игре праћене пјесмом и причом до зоре.

На познате црквене празнике Петровдан и Илиндан долазили су многи гости и родбина у посету, које су љубазни домаћини угошћавали својим одабраним домаћим специјалитетима. Ово је била идеална прилика за сусрет људи, нарочито младих момака и девојака. Кроз песму и игру и такмичарски дух у надметању и бацању камена с рамена, скок у даљ, дан би одмицао, весеље наставило до вечере, док су поједини често проводили ноћ на катуну и ујутру се враћали кућама. Са нестрпљењем су ишчекивани сабори, који су за ове људе били најзначајнији догађаји који се дуго памте.

У многим крајевима су села настала на некадашњим катунима и тај процес је текао дужи временски период (отприлике до половине двадесетог века). Понегде  на местима некадашњих катуна данас стоје туристичка излетишта са модерним викендицама, док су се неки катуни  модернизовали тако што су се уместо колиба подигнуте модерне куће, а у осталом делу је задржано све оно што карактерише идилични катунски живот. Оживљавање катуна у циљу развоја туризма и туристичке привреде, значило би много ширем кругу, како љубитеља природе, тако и онима који желе да се упознају са традиционалним начином живота наших предака.

----------------------------------------------------------------------

Сточарска насеља – катуни  налазили су се на падинама: Сињајевине, Бјеласице, Комова, Лоле, Маганика, Дурмитора, а било их је и на Ловћену. Ту су сточари правили своје колибе – станове  и друге пратеће објекте од дрвета и камена где су боравили одређени део године.