Парнице као позоришне представе

Пошто је, без икаквих упадица, саслушала тешке оптужбе због своје разоткривене прељубе, Ромкиња Ружица С, из шабачког приградског насеља Причиновића, подигла је главу на којој су се још видели јасни трагови удараца гневног супруга Миломира и погледавши право у очи судију Милорада Тадића рекла:

– Могу ли сад ја, господин судија, нешто да питам?

Судија тадашњег Општинског суда у Шапцу, који је у својој каријери имао много случајева када су преварени мужеви своје брачне проблеме решавали батинама, наравно, није имао ништа против.

– Изволи, Ружице – узвратио је Тадић.

– Реци, Миломире, само поштено, јеси ли имао кад си хтео? – упита нетрепнувши Ружица.

Миломиру као да је било мало непријатно, али суд је суд, па гледајући час у Ружицу, час у судију, невољно одговори:

– Јесам.

– А јеси ли, бре, Миломире, имао колико си хтео?

– Јесам – рече овога пута мало брже преварени супруг.

– Да ли си, Миломире, имао и како си хтео?

Види Миломир да нешто неће изаћи на добро, али искрено рече и по трећи пут:

– Јесам.

– Е, сад господин судија, да питам нешто и вас – замоли Ружица.

– Хајде! – одобри судија.

– Имам ли ја право да са својим вишком слободно располажем?

Судија и поротници се загледаше, осмех им заигра око усана, али се уздржаше и остадоше озбиљни.

Ружица С. није добила одговор на последње питање, с обзиром на то да брачне слободе нису ни биле предмет судске расправе. Због насилничког понашања Рому Миломиру С. изречена је казна од три месеца затвора.

Ово је само један од догађаја из српских судница, о коме је, 2001. године, известио наш дописник  Мирољуб Мијушковић, а на који чланови судског већа нису могли да сачувају строгост. 

У Србији правду није лако делити, а свако пресуђивање је крајње озбиљна ствар. Наш народ, одвајкада важи за свет који много воли да се суди. Сведоче о томе и многи судски списи, новинске белешке, присутни у судницама…Занимљиво је, не само због чега се све суде, него и начин на који се понашају у судницама.

„Међашких” спорова који су некада били први на „топ листи” судских поступака је, према речима Гордане Вуковић, судије и портпарола Првог основног суда у Београду, све мање. Много је више оних, открива наша саговорница, који се воде ради утврђивања својине.

– На суђењима је све више жена, што је раније била права реткост. Не знам да ли је то због наше традиције, у којој је било укорењено да мушкарци воде главну реч, тек жене се све чешће одлучују да траже правду. Међутим, изузетно је мали број случајева када су обе странке у поступку, и тужени и тужилац, жене! – каже наша саговорница.

И када се суде, жене углавном туже када сматрају да су закинуте или оштећене по питању имовине за коју су „сигурне” да им припада – каже Вуковићева.

Када би актере судских поступака, каже наша саговорница, изместили из суднице, били би подједнако интересантни и занимљиви за проучавање и социолозима и психолозима. Ситуације са којима се суочавају судије и поротници често личе на позоришне представе, а поједине превазилазе и најбоље комедије. Тако да би и Петар Кочић, аутор чувеног дела „Јазавац пред судом”, насталог 1904. године, и сада имао више него довољно материјала за можда, и бољу сатиру.

– По некада странке у поступку пустимо да видимо докле ће да иду. Грађани често тужбе не подносе због онога што у њима пише, прикривајући праве, само њима знане разлоге. Па тако поступак воде, наводно, због шупе, а у ствари им је стало до земљишта на коме се она налази. Волим да кажем да имамо такозване тужбе циља и тужбе средства. Дешава се да поред једне, грађани воде и другу парницу, као вид притиска. Своди се на оно: „сад ћеш ти да видиш”, да „комшији цркне крава”. Некада их пустим да међусобно мало поразговарају, да видим зашто се уопште туже. И онда они „изгину” око неких наизглед баналних ствари – прича судија, која, упркос младости, ужива велики ауторитет међу колегама, а нарочито странкама.

– У судници се сусрећемо са различитим карактерима људи: смиреним, љутим, арогантним, па чак и бахатим. Понашање странака не зависи од занимања којим се баве. Некима је довољно да се сретну са другом страном, па да не могу да се контролишу. Узнемире се, „падне им мрак на очи”. Међутим, како ће бити одржан ред у судници зависи од сваког поступајућег судије. Закон о парничном поступку даје механизам за одржавање реда у судници. Ја то примењујем, претпостављам да то раде и моје колеге. Судија има могућност да најпре упозори, да то констатује у записнику, и ако нема другог решења, све који не поштују правила понашања, удаљи из суднице. Постоји могућност и новчаног кажњавања и оно је посебно занимљиво. Закон прописује новчану казну до 30 хиљада динара. Колики ће износ казне да буде, искључиво је процена поступајућег судије. Санкција треба да буде таква да се постигне сврха кажњавања. Имала сам случај да човека казним са хиљаду динара,а он се сумњичаво питао – што само толика. Због тога је писао притужбу председнику суда у којој је признао да је током суђења причао повишеним тоном, али и навео да га нико није питао зашто виче. Признао је и да је махао руком, и тврдио да то није било у циљу претње – присећа се судија.

Да ли се исплати поднети тужбу? Тешко је дати одговор на ово питање ако се узме у обзир трајање судског поступка.Неко има среће да заврши за три године, а неко за 30 и више. Док је, као куриозитет, постављена вест на сајту суда у Стразбуру, да је најдужи судски поступак у британском правосуђу трајао пуне две године. 

Новим Законом о парничном поступку, који би ускоро требало да уђе у процедуру, предвиђено је да грађански (парнични) поступак не може да траје дуже од две године. У процедури ће се наћи и Закон о кривичном поступку који предвиђа да кривични поступак не може да траје дуже од годину дана. Оба закона, донета су по европским стандардима.

Додуше, у Србији је било и биће доста оних којима је од саме пресуде битније да претњу:„тужићу ја тебе”, спроведу у дело, па шта кошта да кошта.

------------------------------------------------------

Кад ништа друго не помогне

Када један обичан судски спор наследе од предака, и схвате да „шут са рогатим не може”, и када изгубе сваку наду да ће икада истерати правду, грађани се обраћају суду у Стразбуру. Како смо сазнали, упротеклих седам година, против српског правосуђа жалило се чак пет хиљада наших грађана, а од педесетак до сада донетих пресуда, само три су биле у корист државе. Зашто су „дигли руке” од домаћег судства, пресавили табак и обратили се суду у Стразбуру? Практично због свега. Почев од бесконачно дугих парница, које често остану без епилога и после неколико деценија, вишегодишњег отезања да се изврше правоснажне пресуде, неоснованог продужења притвора, кршења људских права и слобода, па све до намерне опструкције неког случаја како би дошло до његовог застаревања.

Најгоре је што је штета због несавесног рада наших правосудних органа удар на џеп свих пореских обвезника.

---------------------------------------------------------------- 

Адвокат проводаџија

Због недостатка посла или ко зна ког разлога, Сретен Р, по занимању адвокат, постао је – проводаџија. У различитим новинама објављивао је огласе, у којима је, за одређену суму новца, заинтересованим младићима нудио проналазак „сродне душе”. Петар М, не старији од 30 лета, заинтересован за овакву врсту помоћи, јавио се на оглас. У договорено време и на договореном месту, Петар је адвокату однео новац, али не онолико, колико му је он тражио.

Адвокат је Петру дао списак са именима и бројевима телефона „заинтересованих” девојака. Међутим, сви покушаји младића да ступи у контакт бар са једном са списка, остали су безуспешни.

Бесан због преваре, младић је на неколико десетина папирића написао „у улици тој и тој, у броју том и том, живи лопов и преварант”, и излепио их по крају у коме је адвокат живео, а потом одлучио и да пресавије табак и тужи адвоката.

Пред судом је испричао све како је и било, али је адвокат убрзо „окренуо ћурак” на своју страну подносећи контратужбу. Сретен Р. је тужио Петра за повреду части и угледа. Судски поступак по тужбама још траје. 

---------------------------------------------------------------------- 

 Најдужи парнични поступак у Србији трајао је више од 33 године, парница из радног спора траје готово осам година, ванпарнични поступак 14, кривични 16, а извршни 17 година, наведено је у анализи Уставног суда Србије.

-----------------------------------------------------------------------

Имамо пример парнице која је трајала више од 14 година и то само у Првостепеном суду. Иако је у конкретном случају било заказано чак 61 рочиште, главна расправа није била закључена и није била донета првостепена пресуда.

------------------------------------------------------------------------ 

Нису криви само судови и државни органи. Често и сами грађани доприносе одуговлачењу суђења. Уставни суд је у анализи коју је направио констатовао да има много предмета, чијем је дуготрајном поступку допринео и сам подносилац уставне жалбе, дакле грађанин који се жали на спору правду. То су постигли неоправданим неодазивањима на заказана рочишта или понашањем које је нарушавало процесну дисциплину. Уставни суд је то утврдио увидом у целокупну документацију и списе судских предмета, па је у многим случајевима донео одлуку да није повређено право грађана на суђење у разумном року.