Афере слабе Берлусконија

Реч Силвија Берлусконија више није неприкосновена, судећи према догађајима протеклих месеци у којима је италијански премијер изгубио локалне изборе у великим градовима, па и у свом родном Милану, потом су Италијани на референдуму рекли „не” његовим предлозима закона, да би на крају био принуђен да мења своје контроверзне одлуке или да због њих одговара у четири судска процеса који се воде против њега.

Најсвежији пораз Берлусконија јесте то што је пре три дана био принуђен да повуче пакет строгих мера штедње у вредности од 47 милијарди евра, јер је у јавности откривено (захваљујући анализи у кабинету председника Ђорђа Наполитана) да би оне омогућиле да се његова породична инвестициона компанија „Фининвест” бар привремено окористи. Према писању италијанске штампе, опозиција је критиковала мере које су подразумевале да би компаније биле заштићене од плаћања казни све док је жалбени поступак у току, што би практично омогућило да Берлусконијев „Фининвест” не плати казну од 750 милиона евра, коју је добио пре две године због наводне корупције у процесу преузимања издавачке куће „Мондадори” средином деведесетих година.

Узалуд је Берлускони уверавао да су ове мере неопходне јер плаћање високих казни док је жалбени поступак још у току може да створи финансијске тешкоће за компаније или појединце, без икаквих гаранција да би тај новац био враћен уколико би висина казне у каснијем поступку била измењена. Веровање у Берлусконијеве речи, према свему судећи, драстично опада, тако да га је римска „Република” оптужила да „покушава да економски интерес једне особе претвори у закон, показујући презир према општем добру”.

Штавише, цео скандал се у медијима називао као афера о закону „Спасимо Фининвест”, чему је вероватно допринео и Берлускони које се пожалио да казна која је изречена „Фининвесту” премашује вредност удела те компаније у „Мондадорију” и изразио уверење да ће та пресуда бити измењена. Ових дана се, иначе, очекује одлука по жалби у случају „Мондадори”.

У низу неуспеха Берлускони је прекјуче извојевао и својеврсну правну победу, јер је Уставни суд Италије пристао да размотри захтев његове странке Народ слободе, која сматра да афера „Рубигејт” може бити разматрана само пред специјалним трибуналом формираним уз одобрење парламента. Берлускони је, иначе, оптужен да је 2010. неколико пута платио за секс плесачици мароканског порекла Карими ел Махруг, познатој по надимку „Руби, крадљивица срца”, када је она имала 17 година, а за ово кривично дело запрећена је затворска казна од три године.

Ако Уставни суд донесе пресуду по којој суђење премијеру не може да буде одржано пред судом у Милану, који тренутно има јурисдикцију у том предмету, стручњаци предвиђају да ће цео процес пропасти. Наиме, Берлускони и даље има већинску подршку у доњем дому италијанског парламента, у којем је својевремено усвојен закон који је практично омогућавао Берлусконију да не буде судски гоњен ни у једном од актуелна четири процеса (три су за корупцију), међутим Уставни суд је касније оспорио уставност тог акта.

Берлусконија полако напуштају и политички пријатељи, тако да се његово политичко савезништво са Лигом за север увелико дрма.

„Људи који су били уз њега у тешким околностима, као што је ова, напуштају га, један по један”, каже Марчело Сорђи, водећи политички коментатор дневника „Стампа”.

Приметно је да чак и дневник „Либеро”, који снажно подржава Берлуксонијеву владу десног центра, признаје да је епизода са „Фининвестом” била фијаско за владу.

Италијански коментатори говоре и о „отровној атмосфери сумњичавости” која влада у Берлусконијевом кабинету, тако се чак помиње да би одлазак његових политичких савезника могао да значи и парламентарне изборе пре 2013. када су по редовном плану.