Треш парада

Венеција сама је – град/уметничко дело. СвакиБијенале нови је изазов и повод за дијалог епоха. Што год да ставите у венецијанске ђардине, сместите у палате, пролазе, канале, у павиљоне, на острва, у цркве, на фасаде, у негдашње Арсенале – изгледаће у том амбијенту посебно. Чак и оно што се данас назива „трешом“ у Венецији добија статус уметничког дела. И наслов овогодишњег Бијенала је вишесмислен – Illumi/nationi, што треба да повеже са Тинторетовим експериментима са светлом и уједно да бацисветло на постигнућа појединачних националних павиљона и њихових представника.

У том контексту, за наш павиљон и Рашу Тодосијевића је такође нађен веома сретан назив за радове који се нису бавили феноменом светла: Светлост и тама симбола. Додали бисмо само да смо прилично били изненађени сведеношћу и чистотом поставке. Најбоље издање, по општем мишљењу, Рашиних експоната до сада. Никога није оставило равнодушним, а у немалом броју разних безвезарија наш павиљон је изгледао у ликовном и поетичком смислу баш ефектно. Десничари су ликовали препознавши у Рашиној игри симбола и нешто од кодиране моћи старих идеологија. Још кад то ради неко из Србије, пожељно је повезати то са ужасима рата из деведесетих и Србију опет препознати као кривца. Бар тако су то видели они који не познају довољно ни наше прилике ни генезу радова, а поготово не тенденције и стварне провокативне намере нашег уметника.

Идаље су у оптицају непрегледни редови пред многим националним павиљонима, али многи истински без разлога. Пре бисмо рекли да су то проверени маркетиншки штосеви с чиме су се сложиле бројне колеге са разних континената. Чекате по два-три сата у реду пред павиљоном и онда се разочарате. За јапански павиљон вам није жао што сте чекали и стајали у реду јер сте ушли на неку другу планету, у свет анимације (уметник Табаимо) и интеракције какав само пожелети можете. Грчки павиљон је пример сведености и спреге духовног и ликовног. Цео павиљон је у води преко које газите једном линеарном стазом ка једној светлећој вертикали. Не зачуди вас ни што је за једну уређену земљу, попут Швајцарске, изазован пројекат уметника (Томас Хиршхорн) који селотејп траком облепљује свепотрошачко смеће правећи огромну претрпану робну кућу као својеврсну инсталацију и критику прекомерног данашњег конзумерства.

Задиве вас, међутим, радови украјинске уметнице (Оксана Мес) која од шарених ускршњих јаја прави огромне слике/мозаике, цитате ренесансних дела. Тек када се сасвим приближите великим паноима испред цркве С. Стае,видите да су употребљена офарбана јаја за која не можете да верујете да изазивају такав валерски ефекат.

Или скулптуре од воска швајцарско-америчког уметника Урса Фишера,реплика чувеног рада Отмица Сабињанки Ђованија Болоње (из 1583), затим фотеља/свећа или статуа мушкарца, које су запаљене, горе и топе се. Дакле, скулпторски одливци у воску постоје само до затварања Бијенала и тако подсећају на пролазност изложеног уметничког рада. Издвојили бисмо и рад Кристијана Болтанског под називом Chance у француском павиљону, једну инсталацију у облику лавиринта – својеврсну штампарију са покретном траком и црно-белим фотографијама глава беба. Пажњу је изазвала и црногорска изложба Обод и бистре воде, пре свега због присуства Марине Абрамовић, велике звезде светске уметничке сцене.

Ту је још сијасет других ствари које изазивају позорност, занимање, али и велики број изложених пројеката и радова који за реакцију имају равнодушност. Чак каткад презир због недостатка инвенције, због потенцирања нечег апсурдног, абнормалног, болесног, патолошког, давно виђеног.

Ове године, на самом отварању Бијенала,развила се жестока полемика између утицајних људи из струке, комесара италијанског павиљона Виторија Згарбија и консултаната чувених колекција Ђермана Челанта, и теоретичара Умберта Ека. Први је тврдио да брани дигнитет уметника и омогућава многима да излажу (200 изложених дела је било укључено у Павиљон Италија, под називом: L arte non e cosa nostra или у преводу: (Уметност није мафија) замерајући консултантима и моћним лобијима да уметност није све што они проглашавају и промовишу за велике паре. Медијима је било више него занимљиво да то прате и запиткују како је то могуће да новац и висина нечијег хонорара одређују и шта је уметност и колико она вреди на тржишту уметнина и који од уметника ће бити лансиран у орбиту или ће добити место у некој од престижних колекција.

Из целе те полемике се могло закључити да је многоизреченог истина, али и да је то слика стања у свету уметности. У суштини, све је мирисало на ривалско препуцавање познатих фаца из сфере ликовних и визуелних уметности. А да је уметност и велики бизнис,то је свуда знано сем на овим нашим просторима.

Организаторима најобимније ликовне смотре до сада, председнику Бијенала Паолу Барати и главној кураторки Швајцаркињи Биче Куригер замерали су извесну дисперзивност, широк одабир уметника без концепцијских ограничења а са доста мршавим резултатима. Замерали су им штошта, посебно француска штампа, али и други, нарочито анималисти, борци за заштиту животиња, што су, на пример, уврстили радове америчког уметника италијанског порекла Мауриција Кателанакоји је у Централном павиљону изложио неколико стотина препарираних голубова пародирајући на амблематску слику Венеције и нарочито трга СветогМарка. Могле су се видети пароле на улазу у Ђардине: Ово није светло (illuminationi) већ тама и срамота нације.

Општи је утисак да је овогодишњиБијенале, иако најобимнијипо броју излагача, најлошијидо сада, са превише „треша“ и концепцијских недоследности. Поред спорадично добрих дела и занимљивих поставки (на пример: Ирски павиљон – Корбан Вокер, Венецијански павиљон и видео радови у гондолама – Фабрицио Плеси),могло се видети и доста кичерског (сем ако то није тренд у круговима новобогаташа у разним земљама), доста неосмишљеног, тривијалног, слабо изведеног.

Чак и велике и познате колекције које поседују реномиране уметнике не могу се похвалити најбољим избором радова. Не знам кога би импресионирале стене неправилних облика АнишаКапура у колекцији Праде или конструкција од цеви у турском павиљону без обзира на идеју пречишћавања воде?! Међутим, АнишКапур је велико име у свету уметности и њему је уступљен ове године за пројекат Аscension један потпуно ексклузиван простор – Црква СветогЂорђа на истоименом острву. Рад овог британског скулптора индијског порекла су велике расхладне цеви које преко крова и куполе улазе у унутрашњост цркве где, попут џиновских оргуља, испуштају хладни ваздух. Осећате се као у фрижидеру. Све делује у најмању руку веома чудно, амбијенту неприлагођено, али импресивно.

Усидрене јахте, као на пример француског милијардера и колекционара Пиноа на пристаништу код некадашње царинарнице (Пунта ди Догана), иза Цркве Santa Maria della Salute, или луксузне јахте аустралијских и руских богаташа и власника фондација (Фондација Luna и Swatch) које су спонзорисале Бијенале у луци код Ђардина – обавезан су део имиџа ове највеће ликовне смотре. Богати свет одавно зна да је улагање у уметност веома престижан и уносан посао. Појављивање на оваквим манифестацијама је део гламура и посебног имиџа. Модне куће Прадаи Трусарди излажу своје колекције по чувеним венецијанским палатама, баш као и поменути Француз у палати Граси и некадашњој царинарници или белгијски колекционари у палати Фортуни. Улажу се милијарде у савремена ликовна дела.

Не знамо да ли се тако и „перу новци“ или избегава порез, али знамо да се праве колекције, каткад веома вредне, каткад проблематичне, формирају се кружоци љубитеља и зналаца уметности, острашћене групе, моћни лобији који одређују шта је у тренду, шта је и колико вредно, па чак и шта је уметност и уметничко дело.