Пакт војске и цркве

У Нишу на Видовдан, министар одбране Драган Шутановац и поглавар Српске православне цркве патријарх Иринеј, на основу уредбе коју је Влада Републике Србије донела у марту ове године, потписали су Споразум о вршењу верске службе у Војсци Србије. Тај пакт војске и цркве о заједничкој стратегији одбране, екстензија је споразума цркве и школства о заједничкој стратегији образовања која, од увођења веронауке као изборног предмета у школама, траје, ево, већ пуних десет година.

На нишкој свечаности, патријарх Иринеј је рекао да ће присуство и делатност официра свештеника у војним формацијама (и на Војној академији) дати „виши смисао служења војске“, позивајући се на херојски период националног војевања од 1914. до 1918, кад су у Војску Краљевине била укључена и свештена лица.

Прво, за Првог светског рата, трагичне и славне епопеје српског народа, војска није била професионална, за разлику од ове садашње, него народна. При том, вођена је одбрамбена војна против окупатора. Пожртвованост тих јуначних војника, углавном сељака, и паметна ратна тактика Врховне команде немају никаквих додирних тачака с делатношћу свештенства. Друго, у недавним ратовима сународника, чије последице углавном срамоте некадашњу славу српских војвода и солунаца, било је, нарочито у Босни и Херцеговини, присутно и чинодејствено свештенство СПЦ-а, благосиљајући, међу другима, и убице немоћних и заробљених, о чему сведоче бројни документи. У овом случају, присуство свештених лица међу ратницима указује се као олакшавајућа околност за злочин, као средство за умиривање савести која би иначе могла бити узнемирена.    

Уколико би било истинито да свештенство у униформи даје виши смисао служењу војске, како тврди његова светост, онда би, несумњиво, било истинито и то да делатност вероучитеља, одевених у мантију или без ње, даје виши смисао похађању школе и образовању. У низ оваквих аналогија треба укључити и следећу: свештено лице у виду владике на месту председника Савета Републичке радиодифузне агенције даје, дакле, виши смисао информисању.  

Сасвим је у складу с функцијом једног верског поглавара убеђење да свештенство свему чему присуствује даје виши смисао, јер оно има право да верује како заступа никога другог до Бога. Међутим, то никако није у складу са световношћу једне државе, како за Србију пише у њеном Уставу (члан 11), државе у којој нема државне религије, како, пак, стоји у Закону о црквама и верским заједницама (члан 2).  

Слобода вероисповести у секуларној држави, за какву се издаје Србија, гарантована је управо њеним Уставом као једно од основних права појединца. Како ће неки припадник Војске Србије располагати својом религиозношћу, његова је приватна ствар и представља ванвојну његову активност. По логици овог споразума Министарства одбране и Српске православне цркве, требало би верске службе увести и у сфере надлежности осталих министарстава, дакле, у предузећа, спортске организације, позоришта и, дакако, у школе и на факултете – по једног свештеника на број до петсто запослених, два на хиљаду, потом, за сваку нову хиљаду по још једног, како стоји у потписаном документу.

Да би овај атак на секуларизам државе оправдао, министар Шутановац се позвао на међународни пример, на „Холандију, Америку и Велику Британију“ у којима је оваква пракса устаљена, те у складу с њом ту делују и свештеници Српске православне цркве за потребе холандских, америчких и британских војника који су њени верници.

Позивајући се на партикулу у државним искуствима кудикамо развијенијих демократија од наше, министар се овог пута позитивно позива на негативан пример. Сопствене рђаве поступке не можемо правдати позивањем на исте те рђаве поступке других. Важно је, поновимо то, да су верска слобода и толеранција разнородних религијских уверења ствар спровођења закона. Процедуралност религиозних ритуала, није ствар државних инстанци и чиновника, већ верских заједница и њених чланова.

Најзад, подсетимо хришћанске вернике свих конфесија на Христове речи (из „Наставка бесједе на гори: о милостињи, молитви и посту. Не треба се бринути за оно што је земаљско“), како их преноси Јеванђеље по Матеју: „И кад се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по зборницама и на раскршћу по улицама стоје и моле се да их виде људи. Заисто вам кажем да су примили плату своју. А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се оцу својему који је у тајности; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно.“ Mutatis mutandis, овде не чуди што о овоме ништа не знају у министарствима једне секуларне државе, но то да се о наведене речи оглушују свештеници којима би оне морале бити водиље.

Министар одбране је рекао да ће „у наредним месецима“ Војска Србије потписати истоветне споразуме и са „шест преосталих“ цркава и верских заједница. Зашто то није учињено са свима истовремено, на Видовдан, и зашто само са шест, кад их у Србији има више? То је дискриминација за себе у овом по себи дискриминаторском споразуму.