Оскар и није тако велика ствар

Кад пишу о мени, увек кажу да сам добио два Оскара. То фино звучи за биографију, али Оскар и није тако велика ствар. Он је дивна ствар оне вечери када га добијете, а већ ујутру је ништа. На крају се сведе на то да увек говорите кућној помоћници: „Немој да га трљаш тако јако.“ Ето, само то остане од Оскара! А, заправо, највише вам остане у сећању моменат док га чекате и кад вам супруга скочи два метра увис кад чује да сте ви добитник. По томе га бар ја памтим.

Овако говори Бранко Лустиг, хрватски продуцент, који је доста радио у Холивуду и који је та два своја Оскара добио за филмове „Шиндлерова листа“ и „Гладијатор“.

Сада је, као што сам каже, птица селица: шест месеци живи у Загребу (и то у периоду кад нема леда и поледице, од маја до октобра) и шест месеци у Лос Анђелесу (од новембра до априла). У Загребу већ пети пут организује Фестивал јеврејског филма, а ових дана било је речи и о томе да се овај фестивал упоредо организује у Београду. Срећан је што је Фестивал јеврејског филма успео да се одржи и што изазива све веће интересовање.

– Почели смо са 2.000 посетилаца, па се број попео на 3.000, па на 5.000 да бисмо догурали до 8.000 посетилаца, што је јако пуно за дворану која прима њих 500. Приказујемо пуно документараца, а у другом делу жидовске комедије… Тај фестивал је једини ушао у Европу од свих фестивала у регији. Ми смо у Европи зар не? – шали се Бранко Лустиг.

Он је недавно најавио и да ће снимати филм о Јасеновцу, нагласивши да не очекује новац од хрватског министарства културе и да ће „донети америчке доларе“.

Да се тако нешто не би више поновило, људи морају знати историју, често каже Бранко Лустиг који је као дете био одведен у Аушвиц.

– Све ово што ми данас читамо и гледамо о Аушвицу написали су људи који су то, нећу да кажем измислили, него дописали – каже Лустиг. – А ја сам био тамо, још и данас имам број на руци. Сећам се рудника у коме сам радио, сећам се да су нас тукли, сећам се људи које су вешали, јер пошто сам био најмањи увек сам стајао у првом реду, сећам се зиме, глади…

Његово детињство било је прилично безбрижно до Другог светског рата. Рођен је 10. јуна 1932. године у Осијеку, у време Краљевине Југославије, у јеврејској породици.

– Из Осијека ми је остала у успомени река Драва и комарци – прича Бранко Лустиг. –У Осијеку се десио и мој први сусрет са филмом. Ишли смо у биоскоп и гледали Микија Мауса.

Његова мајка је била госпођа која је радила за многа добротворна друштва у Осијеку, учествовала у хуманитарним акцијама, скупљала помоћ за Јевреје у Палестини...

– Увек је некуда ишла и увек је била лепо одевена – сећа се Бранко Лустиг. – Отац је у „Централу“ дању радио као натконобар, док је ноћу служио Београђане који су долазили из лова да се ту картају, долазили су са двора, тако да се враћао кући рано ујутру.

Пре почетка Другог светског рата ишао је у јеврејску школу, његови су се кретали у јеврејском кругу и није имао никакав додир са спољним светом. Све се променило једне ноћи када је његовим родитељима јављено да морају да напусте Осијек.

– Кад су усташе дошле у Осијек, побегли смо у Чаковец код баке по оцу. Родитељи су спаковали вредне ствари, укрцали смо се на брод и целе ноћи пловили Дравом. Родитељи су мислили да ћемо тамо бити сигурнији и били смо све до јесени 1942. године када су мене и маму одвели у Аушвиц као таоце, јер је отац побегао из Мађарске, где је био позван у војску.

Чим су стигли у Аушвиц, њега и мајку су раздвојили и њих двоје су се срели тек после ослобођења. Да ли је уопште схватао о чему се ту ради?

– Мени је Аушвиц постао потпуно јасан тек после 1945. године када сам почео да читам о томе – каже данас Бранко Лустиг. – Био је то огроман логор. Сви логори у којима сам био огромни су комплекси са по 250.000 људи. Ја сам имао 10–11 година, ишао сам из бараке у бараку и радио у рудницима угља. Нисам копао руду, већ сам носио воду. Како сам живео? Живео сам из дана у дан, да преживим. Нисам знао колико месеци сам ту, колико година, живео сам само да преживим. Кад би свануло јутро, гледао сам само да преживим тај дан и дочекам ноћ, да преспавам, а следећег јутра све испочетка. Већина логораша је тако живела, осим оних који су били повезани и организовани. Већина њих је била убијена, и то тако што нису знали да ће се то десити. Рецимо, поведу их на туширање и уместо воде пусте плин...

Много година касније, на снимању филма „Шиндлерова листа“ у режији Стивена Спилберга, Бранко Лустиг, продуцент филма, доживео је нервни слом на снимању сцене у којој децу терају у камионе. Шта му је прво прошло кроз главу кад је видео ту сцену?

– Прво ми је прошло кроз главу то да сам имао велику срећу што сам остао жив – каже. – Сетио сам се како смо ми изгледали у Аушвицу и било ми је тешко. Спилберг ми је помогао да се смирим. Иначе сам добро издржао тај филм, јер сам пре тога снимао серију „Ветрови рата“, тако да ми је „Шиндлерова листа“ била други посао везан за ту тему.

Бежање из Аушвица, сусрет са мајком, све су то сцене из живота Бранка Лустига, које као да су узете из филма. Његова мајка се онесвестила када је сазнала да јој је син жив.

– Слике помало бледе, али сећам се да су људи, када смо бежали из Аушвица, били готово голи – прича Лустиг. – То је трајало три дана, онда смо се преселили у отворени вагон, а падао је снег. Нашао сам се у логору Берген-Белсен, где је било 300.000 људи, човек на човеку. Нисмо имали одећу него вашке по себи, и ту смо дочекали ослобођење. Мени је живот спасао један господин из Београда, Јово Арсенијевић, заробљеник који је био поручник или капетан у краљевој војсци. Он ме је опрао од вашки и затворио у своју бараку. Када ми је спала температура, испричао сам му своју причу и он се сетио да му је једна жена већ испричала то исто. Испоставило се да је то била моја мајка и тако сам од њега сазнао да је она жива. Јово је био мој анђео чувар, можда бих и умро да њега нисам срео, јер је јако пуно људи умирало у тим условима. Тражио сам га касније у Београду, али мислим да су њега 1948. послали на Голи оток и да је тамо и умро.

У Београду је Бранко Лустиг, касније, радећи на филму, стекао друге пријатеље. Радио је са многима, издваја Љубишу Самарџића и Бату Живојиновића. С овим другим се спријатељио на снимању „Козаре“. Са њима је, каже, проживео своју младост. Данас када дође у Београд ретко се виђа са људима са којима је некада радио.

- Ту и тамо се сретнем са Бјелогрлићем. Њега се сећам кад је био дечак, играо је једну од главних улога у филму „Бошко Буха“ који сам радио са Бранком Бауером и увек прича да сам га ја открио. И још увек се дописујем са Филипом Давидом, њега јако волим, који управо ради сценарио за Паскаљевића...

Позориштем је Бранко Лустиг почео да се бави у средњој школи. Касније је уписао глумачку академију, али откако је добио први ангажман на филму, и то као преводилац, у једној копродукцији са Мађарима, 1955. године, заборавио је и на позориште и на академију. Затим је упознао Бранка Бауера и постао му вођа снимања на филму „Не окрећи се, сине“ и филм је дефинитивно постао његово опредељење, а врло брзо се прочуло да „у Загребу живи један мали луди Жидов који зна сјајне локације за снимање филмова“.

У Америку је први пут отишао 1984. године, а Холивуд му је осим два Оскара донео многе послове, познанства и пријатељства. Бранко Лустиг, додуше, каже да је он имао посла и без Оскара. Не крије да с неким људима из Холивуда, додуше ретким, не говори, а да је живот сувише кратак да би имали прилике да се помире.