Необична енергија „Зеленог звона”

Зрењанин – Бранислав Грубачки Гута својим „Зеленим звоном“ звони две деценије. На почетку му нико није толико давао. Пред јединственом зрењанинском појавом мало их је ових двадесет година било равнодушно. Без обзира на то да ли га хвале или оспоравају, феномен је ту, стално присутан и гура нови оптимизам.

Бранислав – Гута Грубачки, ту нема спорења, поседује заиста ретку енергију којом вуче све оно што се све ово време дешава око „Звона”, а тога је било заиста много.

– Почео сам 1991. са кумом Кићом, кад смо у кући мога деде, на периферији града, основали нешто чега до тада није било на једном месту. Пицерија са врхунским италијанским специјалитетима, тениско игралиште, посебна и пробрана музика, сликарска галерија, књижевне вечери. Kуварице сам плаћао три пута више него што су зарађивале у Београду, али је понуда била врхунска. Прва три сликара који су код мене имали изложбе постали су најпознатији у Зрењанину. Свирали су Рамбо Амадеус и „Пилоти“. Формирао се нови укус овдашње младежи. Али одмах ме је дочекао несклад између жеља да окупљам младе на линији правих вредности и заталасаног окружења. Моји гости нису могли да долазе аутомобилима јер је бензин био три марке, а пола њих су тада били су мобилисани. Превладали су СМ боја и шарене униформе. Моја улагања су се вишеструко обезвредила. Над мојим намерама надвила се зла коб рата, срљало се у пропаст. Зато сам се ангажовао и као антиратни активиста. Још онда сам изградио тениско игралиште, кад људи нису знали ко је првак у тенису, а питам вас шта нам данас доноси овај спорт – прича човек који је постао зрењанинска институција.

Кад су прилике наложиле да се пресели у простор клуба зрењанинског Позоришта, Грубачки је наставио да овде окупља млади свет и да угошћава познате људе. Међу онима који су овде говорили су Вида Огњеновић, Ласло Вегел, Мира Карановић, Теофил Панчић, Желимир Жилник, Мирко Ђорђевић, Борка Павићевић, а певали су или свирали Раде Шербеџија, Лајко Феликс, Дарко Рундек, Нено Белан.... По њима је „Зелено звоно“ препознатљиво. Није то никаква алтернатива. То су наши главни токови, инсистира Гута.

Вели да је први његов слоган био „излаз увек постоји“ што је још онда било на трагу данашњег „Егзита“.

– Слоган је био и „без народњака, дилера и покер апарата“, били смо светлост у тами у тим тешким годинама – каже он.

Ипак, овај човек у Зрењанину, кроз две деценије, није стекао наклоност у родном граду.

– Ја и моја породица спадамо у егзистенцијално угрожене. Живим у очевој кући, возим „пунто“ купљен на лизинг. Сматрам да је било неморално у протеклом времену згртати капитал. Пословни простор сам изнајмио под условима који су свима били доступни. Све обавезе плаћам. Нико од мојих познатих гостију никад није примљен у Плавом салону градске куће (место где угошћују градски челници). Политичка активност је била само у Лиги социјалдемократа Војводине када је око ње сејан неоправдан страх, а данас се за регионализацију залаже скоро цела земља. Ушао сам у републички парламент 2001. и поносан сам што је он изабрао Зорана Ђинђића за премијера. Пуцањ у њега је убијање наде за Србију – прича Грубачки. Пре седам година је напустио политику и није ни у једној странци, па ни у ЛДП у коју га неки лоцирају.

– Лествице треба високо подизати. Ја се дружим са бољима од себе. Немам високо образовање, али знам ко зна и није ми проблем да ангажујем паметније од себе, да подстакнем младе који имају веће потенцијале од мене. Данас нисам разочаран, требало би пре бити очаран, а ни то нисам био. Време ми је у свему дало за право – каже Гута Грубачки. Он је основао покрет Нови оптимизам који шири у људским главама. Кажу да ће успети јер је страшно упоран.

Ђуро Ђукић