Шокови из правосуђа

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Јавност се још није била опоравила од драстичног заокрета у случају бившег директора ММФ-а и собарице из Африке, кад је из правосудног система стигао нови шок. Порота на суђењу Кејси Ентони (25), младој самохраној мајци са Флориде, осумњиченој да је 2008. брутално задавила своју двогодишњу ћерку и њено тело сакрила у шуми где је нађено после пола године, једногласно је, после само 10 сати већања, донела одлуку да није крива.

Случај ДСК је већ у медијима расправљен до најмањих детаља, али је и суђење Кејси Ентони праћено са подједнаким публицитетом, нарочито на телевизијама, где је у завршници било прва вест. И кад су сви очекивали да ће бити изречена најтежа казна и осуђеница следећих неколико година провести у „ћелији смрти”, порота је констатовала оно што нико није очекивао: да није доказано да је урадила оно у шта је већина била убеђена да јесте.

То што је пресуђено да није крива – и што ће се од свега сада, продајом интервјуа, права на књиге и на филм и обогатити – не значи и да је невина, што сада, у почасном кругу гостовања на ТВ мрежама износе и поротници, већ само да није доказано да је чедоморка.

У оба случаја заједничко је да су осумњичени – и Доминик Строс-Кан и Кејси Ентони – у медијима већ били проглашени стопостотно кривим. Високи угледник светских финансија и политичар коме је предвиђано да ће постати следећи председник Француске, парадирао је пред фоторепортерима са лисицама на рукама, док су у случају младе, незапослене мајке са Флориде на телевизији и у новинама лицитиране најбизарније претпоставке: да је убијено дете рођено у инцестној вези, прво са оцем, а онда са братом (што је оповргнуто ДНК анализама), да га се мајка решила јер је желела само да се проводи и слично.

Показало се међутим да се медијски „ријалити” не подудара са животним реалностима. Собарица која је у Америку имигрирала из Гвинеје, тако је прво била „тиха и скромна муслиманка”, да би се слика о њој сасвим преокренула: сада је проститутка, преваранткиња и лажљивица. ДСК је, у истом процесу медијске трансформације, за само неколико дана од напасника преобраћен у мученика.

Да ли су ови преокрети доказ да америчко правосуђе функционише, да све што прође кроз механизам правде не мора на крају да буде онако како је изгледало на почетку, или су нова потврда старих сумњи да у њему нешто не ваља?

Тим поводом аргументе у прилог једне или друге тезе износили су стручњаци такође у медијима, са преовлађујућом оценом да систем правде није савршен, али да, као и у случају демократије, бољег нема. Оно што га искривљава, то су медији. На телевизији је, на пример, предњачила, подижући рејтинг у небеса, Ненси Грејс, бивша јавна тужитељка, а сада водитељка једне филијале Си-Ен-Ена, која је гледаоцима већ била доказала како је Кејси Ентони злочинац, да би после ослобађајуће пресуде хладно констатовала како су у питању „ђавоља посла”.

У случају ДСК, зачини су били још сочнији: секс и моћ, класа и раса. Сада, када је клатно прешло на другу страну, примењује се исти црно-бели принцип: мало ко застаје и констатује да собарица додуше нема савршен карактер, али да то не мора обавезно да значи да није жртва.

На другој страни, у медијској глади за херојима и негативцима који су неопходни да се би се пажња гледалаца и читалаца одржавала 24 сата дневно и седам дана недељно, ова три лика – директор, собарица и детеубица – савршено су се уклапали у намењене им улоге. Како иначе другачије објаснити да је од више од хиљаду убистава која се на Флориди догоде сваке године, публицитет добило само ово?

Милан Мишић