Ракија и ајвар за Путина

Дуго ће Андреј Гарденин, пензионер из Београда, памтити 4. новембар ове године, јер тога дана испунила му се једна од највећих жеља – да разговара са председником Руске Федерације, добије благослов од  патријарха Алексија, види од очију "обичних" људи скривене дворане Кремља, а изнад свега добије потврду да његов вишедеценијски рад на неговању традиције Руса у дијаспори није остао незапажен. Мада су од те посете Москви прошле већ три недеље, овај "српски Рус", како за себе често уме да каже, још је пун утисака, који су тек сада почели да се слежу.

– Када сам крајем октобра из амбасаде Русије добио информацију да сам директно из кабинета председника Путина позван у Кремљ на прославу 4. новембра – Дана народног јединства, мом изненађењу и срећи није било краја. Ово тим пре што су на обележавање тог празника, установљеног прошле године, позвани угледни људи из целог света, па нисам знао чиме сам баш ја заслужио да се нађем у њиховом друштву. Иначе, колико знам, осим мене, на ту прославу из Србије је једино ишао Драган Којадиновић, министар културе – прича Гарденин.

Од добијања позива до краја боравка у Русији све је за овог скромног београдског пензионера било као у бајци. На московском аеродрому Шереметјево дочекао га је службени аутомобил, био је смештен у елитном хотелу "Президент", али су права узбуђења почела тек следећег дана у одајама Кремља. Тамо је у Георгијевској сали, која памти многе цареве, али и генералне комунистичке секретаре, одржан коктел после којег је уследила главна свечаност.

– Били смо уведени у веома лепо опремљену салу у којој су била постављена 33 стола – сваки са по десет места. Тамо сам имао прилике да видим многе угледне људе из Русије и читавог света, а искористио сам и прилику да добијем благослов од руског патријарха Алексија II, коме сам се представио ко сам и одакле сам. Када смо сви заузели места, отворила су се једна врата и у салу је ушао Путин – сећа се Андреј Гарденин.

Путин је одржао говор у којем је поздравио све госте, а потом је почео прави руски ручак. Када је ручак завршен, гости се испричали, а председник Руске Федерације устао са свог места, Гарденин је искористио прилику да му приђе и представи се.

– Рекао сам му да сам потомак руских емиграната, односно трећа генерација Руса која живи у Србији и додао: "Хвала вам, господине Путин, на свему што радите за моју државу". Он се на то пријатељски насмешио, а потом се потписао на моју позивницу за пријем. Она ће ми бити драга успомена – каже Гарденин.

После пријема званице су обишле многе знаменитости Кремља – чувене цркве, салу Светог Андреја Првозваног, Оружејску палату... Овом симпатичном Београђанину једино је жао што са прославе, као успомену, неће имати фотографију, јер је сликање било забрањено, а мере обезбеђења изузетне. Зато је он искористио прилику да пре главне свечаности службеницима у сали уручи поклон за руског председника. Размишљајући чиме да дарује Путина и његову супругу, одлучио се за прави незванични "српски бренд" – ракију из околине Ваљева стару десетак година и ајвар, а уз њих и бомбоњеру.

Чиме је овај Београђанин заслужио да буде позван на такав пријем? Одговор на то питање знају, вероватно, сви који га познају, јер, због неговања културне заоставштине и традиције руске емиграције у Србији и другим земљама и чувања успомене на дела знаменитих Руса, настала широм света после 1917. године, Андреја Гарденина многи називају "амбасадором руске дијаспоре". У свом стану он има изузетно богату збирку докумената и фотографија о руској емиграцији у Србији у којој посебно место заузима бочица са груменом руске земље коју је са собом понео његов деда, када је силом прилика из отаџбине кретао у неизвесност. Сва та документа су и изузетно драгоцено сведочанство о руско-српским везама, чему је Гарденин у свом истраживању посветио посебну пажњу и енергију. Иначе, његова породица је још пре 1917. била везана за Србију, јер, по мајчиној линији, Гарденин је директан потомак чувене породице Рајевски, чији је члан генерал Николај Рајевски погинуо у Адровцу код Алексинца 1876. године, учествујући као добровољац у српско-турском рату. Његова судбина касније је Лаву Николајевичу Толстоју послужила као мотив за лик грофа Вронског у роману "Ана Карењина".