Интерес јачи од разлика

Млађан Динкић ће сам на изборе, радикали такође, као и СПС, ДС са Расимом Љајићем на листи, ДСС са Новом Србијом, док ће Чеда Јовановић покушати да заједно са Наташом Мићић, Жарком Кораћем и Ненадом Чанком запали ватру 6. октобра. А шта ће бити после избора, каква ће коалиција владати Србијом?

Извесно је да ће бити коалиција, само је питање на чему ће бити заснована и ко ће је чинити. Биће заснована на интересу, он уједињује партије чак и ако су програмски и политички различите. То је закључак књиге "Партијске борбе у Србији у постоктобарском раздобљу" Владимира Гоатија, председника "Транспарентности Србије" и саветника у Институту друштвених наука.

Ипак, Зоран Ђинђић није желео у коалицију са Слободаном Милошевићем после избора 1993. године, иако су га наговарали тадашњи финансијери и саветници. Милошевићеву руку је прихватила Нова демократија. Од стиска руке Милошевића и Михајловића, Србијом владају коалиције. После прве коалиционе владе формиране 1994. године између СПС-а и Нове демократије, друга 1998. састављена је од СПС-а, ЈУЛ-а и СРС-а, а трећу прелазну, после петооктобарског преврата 2000. године су образовале СПС, СПО и ДОС. Четврту коалициону владу је формирао ДОС. Пета мањинска влада успостављена је 2004. године између ДСС-а, Г17 плус, СПО-а и НС, уз подршку социјалиста.

По овоме је Србија европска земља. У Гоатијевој књизи се наводи да је од 1945. до 1987. године у 12 западноевропских земаља било 218 влада. Чак 90 одсто њих биле су коалиционе. Само у 10 одсто случајева једна партија је освојила више од 50 одсто мандата на изборима, али је, ипак, у четири одсто случајева образовала коалициону владу.

Србија је европска земља и по правилу број два које каже да се не решава на самим изборима ко ће да влада, него се одлука о томе доноси у преговорима после избора. Наиме, од 1994. године у Србији је само једна коалиција, ДОС, победила на изборима децембра 2000. године, све остале коалиције су договорене после избора. Тако ће, највероватније, бити и после избора заказаних за 21. јануар 2007. године.

На основу проучавања европских коалиција, Гоати закључује: "Када је идеологија у питању коалиције су најстабилније ако партије у њој имају малу политичку дистанцу". Али, онда каже и да медаља има и другу страну, "јер програмско-политичка блискост између коалиционих партнера неизбежно активира конкурентске процесе између њих пошто рачунају на исто бирачко тело. Због тога оне међусобно угрожавају политичке идентитете и узајамно се дестабилизују трансферима симпатизера из једне у другу странку. То доводи, пре или касније, до незадовољства једног од коалиционих партнера и до распада коалиције. Из тога се закључује да се најстабилнији савези остварују између опонената, а најмање стабилне коалиције између идеолошки сличних."

Али, овај последњи закључак о стабилности владе коју чине странке супротних идеологија важи само за владе које нису принуђене да доносе далекосежне одлуке и чија се активност своди на администрирање, што је случај у земљама стабилне демократије. "Ако влада мора да доноси важне одлуке, коалициони партнери настоје да их одложе, што у посткомунистичким земљама централне и источне Европе, укључујући и Србију, обавезно значи успоравање демократских и тржишних реформи. Ако коалиционој влади не пође за руком да одложи одлуку, она ризикује заоштравање односа и распад коалиције. Са том дилемом суочила се коалициона влада у Србији због извршења обавеза према Хашком трибуналу. Одуговлачењем је сачуван владајући коалициони аранжман, али је зато плаћена висока цена заостајања Србије у процесу придруживања ЕУ", закључује Гоати.

Мањинска влада, каквих често има у западноевропским земљама, не мора обавезно бити краткотрајна, показује историја коалиционих влада 12 европских земаља. "Мањинска влада Србије је водећи рачуна о особеном парламентарном рељефу успостављеном на изборима 2003. године, сместила свој политички програм у средиште политичког простора и тако онемогућила опозицији да се договори око одрживе конкурентске платформе. Програм владе Србије лоциран је у најважнијим тачкама у средиште осе проевропско – традиционалистичко. На екстремним тачкама налазе се две опозиционе партије – ДС и СРС које заједно нису у стању, због велике политичке разлике, да обезбеде алтернативу постојећој влади, а због малог броја посланика не могу да блокирају владине законодавне иницијативе. Због тога је Коштуничина влада била отпорна на парламентарне претње опозиције", каже Гоати.

Коју ће коалициону владу добити Србија после 21. јануара? Једна је могућност ДС и ДСС. Друга ДС и ДСС плус мањинске странке Мађара и Бошњака. Трећа је могућност ДС, ДСС, мањине и Г17 плус. Четврта је мањинска влада ДС и мањина, коју подржава ДСС. Пета је влада ДСС и СРС. Шеста мањинска влада ДСС коју подржава СРС.

Ту није крај комбинацијама. Али, не заборавите: ви бирате.