Надметање у лепоти градских кућа

Не мање славна је и зграда међу Сомборцима позната као Магистрат. Градска кућа из 1842. године никла је на темељима некадашњег каштела грофа и капетана Јована Бранковића, синовца несуђеног српског деспота грофа Ђурђа Бранковића. А у центру Зрењанина, изузетне архитектонске вредности и данас доминира главним тргом градска кућа, једна од најлепших у Банату...

-----------------------------------------------------------

И Магистрат и Жупанија

Сомбор – Центар града, у ствари дугачко шеталиште названо по краљу Петру Првом, обележавају две централне грађевине у Сомбору. На ономе што би се могло назвати почетком шеталишта је импресивна зграда Жупаније, а на њеном другом крају масивна четвороугаона зграда Градске куће.

Иако се назива Градском кућом, она то по свом садржају заправо и није, јер овде су уместо градске администрације сада смештене просторије политичких странака, локалних медија и пословни простори. Међу Сомборцима позната као Магистрат, ова лепа кућа настала је 1842. године на темељима некадашњег каштела грофа и капетана Јована Бранковића, синовца несуђеног српског деспота грофа Ђурђа Бранковића. Након смрти Јована Бранковића 1734. године, у згради је смештен Магистрат у граду који је управо проглашен за слободни краљевски град. Због тога, гради се нова већа кућа у стилу неокласицизма, у коју се смешта градска управа и администрација, а у свечаној сали одржавају се седнице. Четири стране Магистрата затварају љупко двориште чија лепота данас није у потпуности искоришћена.

(/slika2)Међутим, целокупна градска управа у Сомбору смештена је у пространу зграду Жупаније чије зидање је трајало од 1805. до 1808. године, а по пројекту Бауера, жупанијског инжењера. Доградњом два бочна торња 1882. године Жупанија добија данашњи изглед. Недуго након тога, 1890. године подиже се и парк око здања, и тада се уобличава плато на који су Сомборци веома поносни. У унутрашњем дворишту Жупаније направљена је мала фонтана.

Сматра се да у архитектонском смислу зграда Жупаније грађена у стилу неокласицизма није оригинално дело, па ипак монументалношћу и парком она задивљује све посетиоце. У свечаној сали Жупаније налази се посебна вредност, слика уље на платну Ференца Ајзенхута „Битка код Сенте” наручена 1896. године. Димензија седам пута четири метра, ово је највеће уље на платну у нашој земљи, а реалистични приказ битке из 1697. године представља принца Еугена Савојског на белом коњу којем војници приводе заробљеног турског пашу.

Александра Исаков

-----------------------------------------------------------

Симбол суботице

Суботица – Градска кућа у Суботици је и географски и симболични центар града. При томе је и најлепша градска грађевина подигнута у стилу сецесије и као појединачни објекат ужива највиши степен заштите у такође заштићеном градском језгру. Данашње готово неподељено одушевљење лепотом Градске куће није пратило подизање овог здања.

Градска кућа почела је да се гради 1908. године, у време градоначелника Кароља Бироа. На конкурсу расписаном две године раније прву награду добио је пројекат под шифром „Под торњем” мађарских архитеката Марцела Комора и Дежеа Јакаба, који су већ били познати градитељи у Суботици. Градска кућа требало је да буде саграђена након рушења друге Градске куће која више ни изгледом ни величином није задовољавала потребе града у коме је на прелому векова јачала привреда, култура, али и бирократија. Из угла данашњих „развучених” градитељских рокова невероватно звучи податак да је грађевина која се простире на 5.800 квадратних метара, у размерама 105 са 55 метара и са звоником од 76 метара, подигнута само за две године. Наредне две, до 1912. године када је отворена, биле су потребне за њено украшавање. Иако је на конкурсу победио рад у стилу барока, у том тренутку доминантног уметничког правца, архитекте Комор и Јакаб Градску кућу у Суботици подигли су у стилу мађарске варијанте сецесије, уметничког правца који је тек почео да се помаља на европском културном небу.

За неприпремљено око Суботичана, зграда која је висином и габаритом надмашивала све постојеће, у разиграном стилу пуном флоралних мотива, у први мах деловала је као шок, па су локалне новине бележиле да су одмах по њеној изградњи грађани почели да сакупљају потписе за њено рушење.

Читав век Градска кућа опстала је као политичко, административно, па и културно средиште града. Осим у једном кратком времену с почетка осамдесетих година прошлог века, она је увек била седиште суботичког градоначелника, готово свих градских административних служби, али и великог броја културних институција. За све Суботичане она је најснажнији градски симбол, где се између града и овог здања ставља знак једнакости. О њеној лепоти, витражима које је израдио Миклош Рот, бројним украсима, дрвенарији, њеним станарима и целом објекту написано је више књига. Историјски архив прошле године приредио је и свеобухватну изложбу о три суботичке градске куће која је након Суботице представљена и у Будимпешти.

А. Исаков

-----------------------------------------------------------

У Новом Саду као у Грацу

(/slika3)Иако је Магистрат у Новом Саду установљен још 1. фебруара 1748. године, када је град добио статус слободне краљевске вароши, своју прву сталну зграду (после више пресељавања) новосадска управа и администрација добиле су тек у последњој деценији 19. века. Садашња Градска кућа рађена је у стилу историзма од 1892. до 1894. године, по пројекту новосадског градитеља Георга Молнара, као копија градске куће у Грацу.

Ово је двоспратна, репрезентативно конципирана зграда, у чијој изградњи су учествовала позната имена: мајстори Карл Лерер (градио и новосадску катедралу) и Јожеф Цоцек и вајари-гипсари Јулије Аника и Јохан Кистнер, док је сликане композиције у свечаној сали извео Павле Ружичка. Подигнута је у време када је градоначелник био познати адвокат Стеван Поповић.

Најважнији новосадски гости увек су се задржавали у Градској кући, попут надвојводе Јосифа Хабзбуршког 1911. године (палатина Угарске) и Александра Карађорђевића, који је овде боравио као регент 1919. и као краљ Југославије 1933. године.

М. М.

-----------------------------------------------------------

Сведок бурне историје

Зрењанин – Зрењанинска градска кућа једна је од најлепших грађевина у Банату. Ова лепотица је сведок бурне историје па и развоја грађевинарства. На месту овог импозантног здања градило се и дограђивало неколико пута, а своје трагове остављали су најпознатији градитељи.

Зграда подигнута у 18. веку изгорела је у катастрофалном пожару, који је 1807. године уништио готово цео град. Нова, названа Жупанијска, грађена је у другој и трећој деценији 19. века по пројектима Јосифа Фишера. Након шездесетак година, поставио се проблем смештаја све бројније администрације, па се 1885. приступило реконструкцији Фишерове зграде, по пројектима архитеката Едена Лехнера и Ђуле Партоша. Дограђена су и два нова крила. Ибоја Тошков, архивиста из Историјског архива, бавила се и истраживањем настанка познате зрењанинске зграде и вели да још постоји оригинална грађевинска књига из њене реконструкције. Она је имала сопствени водовод 80 година пре града у чијем се средишту налази. Поседовала је електричну централу и парно грејање чији су делови и данас у функцији. Постојао је и систем електричне сигнализације, која се користила док није уведен телефон. Шефови су своје потчињене позивали светлосним сигналима.

Грађевина у центру Зрењанина је и данас од изузетне архитектонске вредности и доминира главним градским тргом, од свог постанка па до данаспредставља његов симбол. У њој се налази једна од најлепших барокних сала, као и много детаља са уметничким решењима. Поред необичних и дуговечних часовника, ту су и вредни витражи који се налазе изнад степеништа, а представљају мудрост, правду и моћ, као и они на вратима ходника на првом спрату зграде, који садрже и презиме аутора витража – Едуарда Крацмана. Занимљиво је да су за време великог невремена столетни витражи оштећени, али су ипак успешно реконструисани.

Зграда је била стециште најважнијих догађања кроз историју, у време владавине Аустроугарске била је политички центар Торонталске жупаније, а са њеног балкона народу су се обраћали многи политичари и војсковође: Јосип Броз, чувени бригадир Драгутин Ристић, а 1942. испред зграде је била постројена озлоглашена СС дивизија немачког окупатора „Принц Еуген“. Када је у Зрењанину власт освојила демократска опозиција, њене вође су се одмах појавиле на познатом балкону.

Ђ.Ђукић